KiM crvena linija Srbije

Izraz „crvene linije” doživeo je poslednjih godina planetarnu promociju u najdelikatnijim globalnim razmatranjima. Po pravilu označava strateškopolitičku granicu konkretnog interesa nekog subjekta u situaciji njegovog direktnog osporavanja ili ugrožavanja. Glavni moto je ukazivanje na najviši značaj predmetnog interesa nekog subjekta uz odlučnost da se isti bezuslovno brani.

Primat crvenih linija Srbije danas drži najvažniji državni i nacionalni interes: očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta koji se osporava na pitanju Kosova i Metohije (KiM). U suštini, reč je o jednoj jedinoj, jasno definisanoj, crvenoj liniji koja glasi: „Srbija je suverena država sa KiM u njenom sastavu”. Za ovakvu crvenu liniju Srbija ima nesporan politički osnov u većinskoj volji srpskog naroda i svojih građana, zatim državnopravni u važećem Ustavu, nadalje međunarodnopolitički u nespornom međunarodnom položaju kao suverena i punopravna članica OUN u međunarodno priznatim granicama s KiM u njenom sastavu i najzad, međunarodnopravni u konkretnom slučaju kroz obavezujuću Rezoluciju 1244 SB UN.

Otuda je ova crvena linija sada i polazna osnova državnih i nacionalnih strategija, politika i mera i morala bi da bude u središtu svake od njih ponaosob, kao neprelazna bez obzira na uslove ili motive bilo koje vrste. Jer manje-više poznat aktuelni međunarodni geostrateški kontekst (rasplet rata u Ukrajini, izbori u SAD, globalna preraspodela u nadolazećoj multipolarnosti, evropski i evroatlantski integrativni interesi) diktira znatno pojačan pritisak na državu i nacionalno biće Srbije vodećih zapadnih zemalja, rodonačelnika državnosti „Kosova”, za prelazak crvene linije radi prihvatanja tzv. realnosti u obliku priznanja „države Kosovo”. Kako se Srbija tome protivi, pritisak dobija na dinamici, s metodama i sadržajima koji odudaraju od većine važećih standarda i normi razvijenog sveta.

Primeri nepoštovanja postignutih sporazuma, ljudskih i imovinskih prava, gole represije (prištinska strana), pristrasnog posredovanja uz uslovljavanja (EU), nepoštovanja obaveza iz Rezolucije 1244 SB UN i mandata SB UN (Unmik, Kfor) sa prećutnim tolerisanjem zapadnih zemalja svega toga, to u dužem periodu ilustruju i potvrđuju. Cilj je prelazak crvene linije Srbije njenim priznanjem „države Kosovo” nezavisno od forme, de fakto ili de jure, jer obe forme obezbeđuju funkcionalnu potvrdu u međunarodnom opštenju i potom pravnu kroz sistem OUN. Otuda je stvarna granica srpske crvene linije upravo OUN i njena Povelja, koja jedino po važećem međunarodnom pravnom poretku potvrđuje državnost pretendenata na međunarodnopravni subjektivitet. Za to, međutim, simboli, dokumenta, priznavanja od strane drugih subjekata međunarodnog prava, nisu dovoljni, što potvrđuju primeri Tajvana, Severnog Kipra, Abhazije, Južne Osetije, Pridnjestrovlja, Palestine, DARS-a (Z. Sahara), pa je pritisak na puno priznanje „Kosova” ključni prioritet. Glavni pravac pritiska za to danas ide kroz evrointegrativni proces Srbije s EU, a preko dijaloga o normalizaciji Beograd–Priština, kojem EU posreduje. Ona to čini na način koji ne odražava statusnu neutralnost i bezuslovnost. Mehanizam je Ohridski sporazum s odredbama koje direktno obezbeđuju potvrdu kosovske državnosti.

Ključno u njemu je pozivanje na Povelju UN i obezbeđenje pristupu OUN, što Srbija osporava rezervama. Primera radi, prema tekstu sporazuma koji je objavio „Glas Amerike” 7. decembra 2023, polazeći od „Dve strane će razviti normalne dobrosusedske odnose... na osnovu jednakih prava” (član 1.) u članu 2. stoji: „Obe strane će se rukovoditi... principima postavljenim u Povelji UN, posebno onim o suverenoj ravnopravnosti svih država, poštovanju njihove nezavisnosti... i teritorijalnog integriteta, pravu na samoopredeljenje...” Jasna je intencija da Srbija prihvati suverenitet, teritorijalni integritet i princip samoopredeljenja (priznanje samoproglašene nezavisnosti) „Kosova” na osnovu Povelje UN. U članu 4. stoji: „Srbija se neće protiviti članstvu Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji.” Dakle slobodan pristup OUN i potvrda državnosti. Pri ovome EU netransparentno i jednostrano nameće sporazum kao pravno obavezujući i time kao uslov u formi ucene za dalje pristupne pregovore sa Srbijom. Po diskrecionom pravu ističe pravni osnov za takav stav pozivom na Bečku konvenciju o pravu ugovora s usmenim prihvatanjem, pri čemu osporava isti pravni osnov s pravno važećim usmenim rezervama.

Geopolitičke tenzije na globalnom i evropskom prostoru dobijaju znatno ubrzanje s procesima koji interese velikih sila stavljaju u akutno stanje. Zapadni Balkan, s od Zapada „definisanim” novim granicama i Srbijom bez KiM, ulazi u mozaik posebnog interesa da se njegova sfera uticaja s njim zaokruži. Model realizacije predstavlja aktuelna objedinjena strateška kombinacija zapadnih sila s ucenom oko pristupnih pregovora Srbije s EU i (prećutnom) „slobodom” delovanja prištinskih privremenih vlasti na upotrebu sile i svih sredstava radi promene faktičkog stanja i lomljenja srpskog korpusa na KiM i van njega. U takvoj situaciji svekolikom srpskom korpusu i srpskoj državi preostaje da jedinstveno i odlučno deluje racionalnim, politički i diplomatski primerenim merama i validnim argumentima koji jedino omogućuju postojanost crvene linije Srbije o KiM.

Diplomata u penziji

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista