Dara se isplakala na zidovima prazne fabrike

Spremao sam sebi večeru, kao i obično pržio sam parče mesa na buteru. Tada se oglasio interfon u hodniku. Podigao sam slušalicu i čuo: Dara ovde.

Zastao sam za trenutak jer znam da me je juče, rano izjutra zvala iz Čikaga. Nije rekla da putuje nazad u Nemačku niti kod mene u Holandiju. Otvorio sam vrata, izljubio se na sa njom i rekao joj da je stigla u pravi čas, na večeru. Ona se počela izvinjavati da je stigla nenajavljena i tako to.

Utešio sam je rekavši joj da ja kao bivši ugostitelj imam sve u kući, rezerve vina, mesa, luka, paprike, paradajza, kupusa, šargarepe, ljute papričice, rižu... Imam sve da mogu sastaviti jelo sa ukusom iz Argentine sve do Makedonije i južne Bugarske.

Osim toga žena me je napustila i otišla u njenu postojbinu Meksiko. Od tada, ima već dve godine, ja po istoj inerciji kuvam za dve osobe, tako Daro danas si me spasila. Ne moram ovu drugu polovinu da zaleđujem. Na to se ona široko nasmejala.

Seli smo na terasu između dve vinove loze, koje su iždžikljale više od dva metra za samo šest meseci.

Dara je srknula mali gutljaj vina i počela odmah da priča kao da je jedva dočekala ovaj trenutak: „Pre dva dana sam dva sata ridala na ruinama fabrike automobila u Detroitu.“

Začuđeno sam je pogledao ne shvatajući zašto ona plače nad jednom srušenom američkom fabrikom?

- Zbog nje sam i putovala u Ameriku. Moj deda, Jovan Stanojević je tu radio od 1919. do 1939. godine. Nadala sam se da ću videti neki znak, neki deo njega i svih Srba koji su iz Krajine, odmah posle prvog svetskog rata otišli u Ameriku da ostvare svoje snove.

Deda je bio u Austrougarskoj vojsci i sa njom stigao do Odese. Tu se izmigoljio iz stroja i zajedno sa drugom, Ilijom Mravovićem predao Rusima. Posle par nedelja zajedno su sa srpskom divizijom otišli na Solunski front. Tu je zaradio i orden za hrabrost, koji još stoji na zidu njegove kuće, koju sam renovirala pre par godina.

Čim se rat završio drugog dana je već krenuo na put ka Americi, zajedno sa bratom Simatom. Na brodu usred okeana se zakleo da će se vratiti u Krajinu kad zaradi novaca da organizuje sebi život.

Radio je danju i noću i slao pare sestrama (Darinki i Danici) koje su kupovale zemlju, plodne oranice, šljivike i livade. Jovan se vratio 1939. godine bez brata kući. Zahvaljujući tome brat Simat je preživeo drugi svetski rat.

Jovan se pri povratku odmah bacio na posao. Kupio je par volova i počeo da gradi kuću, koju je brzo završio. Imao je novaca da plaća radnike u svojim poslovima. Bio je kum desetinama meštana. Kad su pitali njegove sestre šta će mu toliki kumovi one su odgovorile: „On je kum svima onima koje niko neće da okumi.“

Seljani su svakodnevno dolazili kod Jovana tražeći u zajam volove, a za uzvrat da rade dan-dva teške poslove. On bi odgovarao: „Prvi ste na redu kad ih vrate ovi iz Trstenice.“ Njegovi volovi u stvari nisu njemu ni služili već su bili kao opštenarodno dobro.

Onda je došao taj prokleti rat. Drugi put za samo dvadesetak godina. Ustaše (crnokošuljaši) posetili su Jovanovo selo i tu na samom pragu kuće ga zaklali. Darin otac je kao dete, sakriven u ambaru, gledao kako mu ustaše vode brata Marka u crkvu (Bović selo) a tamo su odveli i Jovanovu ženu.

Crkvu su napunili narodom a ispred nje su se iživljavali nad srpskim svestenikom, kome su njih trojica čupali bradu. Onako krvavog lica su ga gurnuli unutra. Sve su ih spalili.

Tog dana su ustaše zaklale ili spalile tačno 1.246 duša. Darin otac je posle ovog krvavog pira usvojio sinovca Savu, Markovog sina.

Njegove tetke, Jovanove sestre, Darinka i Danica odmah su posle rata emigrirale u Ameriku kod brata Simata.

Devedesetih godina prošlog veka ustaše su ponovo imale pir u Jovinom selu: ubili su Jovanovog sina, Darinog oca a majku joj teško ranili.

Ona se zbog toga sudila sa državom Hrvatskom i sud u Strazburu je dosudio da Hrvatska mora vratiti oteto imanje, kuću i zaostalu penziju. Sinovac Savo (Jovanov unuk) je nestao bez traga tokom ovog zločina neoustaša, ili sinova i unuka onih ustaša iz Drugog svetskog rata.

Tu je nastala malo duža pauza. Darine oči su zasuzile. Život je naučio da krije svoja osećanja. To se prenosilo sa kolena na koleno baš zbog ustaša. Tek je mogla da se isplače tamo daleko u Americi, tamo na zidovima srušene fabrike. Jer tamo niko ne zna niti može da pretpostavi njenu tugu.

Bolje reći bol za masakriranom familijom, dve generacije koje su zverski ubijene na istom mestu.

Dara je samo pomilovala stabljiku vinove loze i nastavili smo ćuteći večeru, iako je već bila hladna.

Tornado, Holandija