640.000

A evo, recimo, ja baš obožavam železnicu. Vozovi su u teoriji (ili u praksi zemalja poput Nemačke ili Južne Koreje) moje omiljeno prevozno sredstvo. Lepo uđete, smestite se, opustite i putujete, a možete i da se protegnete, opružite, ispravite, prošetate, posetite vagon-restoran, ćaskate s drugim putnicima uz cigaretu u hodniku... Okreni-obrni, voz puna dva veka tradicionalno pruža nešto što nije u stanju da pruži niti jedno drugo javno prevozno sredstvo: osećaj doma u pokretu.

Problem sa Srbijom, naravno, u tome je što senjena realnost najčešće dramatično razlikuje od svih teoretskih mogućnosti. U ovom slučaju barem onoliko, dakle, koliko se savremena Srbija razlikuje od pomenute Nemačke. Ili, već – Južne Koreje.

O kvalitetu njene železnice da i ne govorimo.

Nisam nimalo stručan, nisam čak ni proveravao, ali spreman sam da se kladim da po kvalitetu pruženih usluga Železnice Srbije tavore na samom dnu velike top-liste evropskih železnica. Sa Moldavijom i Albanijom, na primer. Ali, ujedno me je strah da ne ispadnem nepravedan prema Moldavcima ili Albancima. Moguće je – takve stvari nikada ne treba isključiti –da je upravo prošlog meseca u Moldaviji uvedena japanska superbrza železnica „šinkansen” i to s vozovima najnovije tehnologije „nozomi N700” na kružnoj vožnji od Kišinjeva do Kišinjeva, a da se nedavno rekonstruisani Albania Express, kojim se svojevremeno unaokolo vozikao i sam kralj Zogu, ističe starovremenskom udobnošću, sofistikacijom i šarmom.

Jedino ta prokleta ŽS.

Pred svako putovanje vozom (a to najčešće biva kad odlazim do neke od zemalja u regionu, do Budimpešte ili najdalje do Beča) svesrdno molim Boga Jedinoga da će me, kad se spustim u ono grozno grotlo koje su Beograđani primorani da nazivaju svojom „železničkom stanicom”, na jednom od natrulih perona po kojima bauljaju retki obeznađeni putnici, sačekati voz bilo koje železnice, zaista bilo koje.

Izuzev – naše.

I oduševim se kad na spoljnom zidu vagona, tik do ulaza, primetim, npr. rusku ćirilicu. Odmah odahnem i spreman sam za uživanje u pristojnom i čistom ambijentu pažljivo održavanih, ako već ne baš najmodernijih vagona i kupea.

S druge strane, vozovi Hrvatske železnice toliko su uglancani i novi da ovde vlada široko rasprostranjeno uverenje da nam Hrvati planski šalju te devičanske primerke isporučene maltene pravo iz fabrike, samo kako bi nas sekirali i činili da se osećamo inferiornijim od njih.

O vozovima austrijske železnice neću da pričam.

Jednom sam, prisećam se, na budimpeštanskoj stanici Keleti, iz čistog osećaja bede, umesto u srpsku šklopociju neodređene boje i s mešavinom mirisa mašinskog ulja i smrti, ušao u bleštavonarandžast rumunski voz, pa se umesto ka Beogradu iz protesta zaputio ka Bukureštu. Mučni, dugočasovni povratak do stanice Keleti i novi susret s istom onom šklopocijom postavljenom na isturenom koloseku (a isturen kolosek na stanici isto je kao i istureno odeljenje u školi – mesto za zaostale i nesposobne) koja me je konačno s kašnjenjem od više sati u svom poznatom beskrajno sporom ritmu doklackala do Beograda...

Ovih dana mediji nas zasipaju raznim ciničnim vestima i informacijama upućenim na račun doskorašnjeg direktora ŽS, prepodobnog Milenka Šarančića. Kao: te je planirao da sebi kupi stan na Vračaru od pola miliona evra, te je sredstva ŽS, umesto na obnovu urušenih vozova i stanica, preusmeravao na kupovinu luksuznih i preskupih službenih automobila, da bi poslednja kap u već odavno prepunjenoj čaši bilo ovo krajnje uvredljivo zavirivanje u njegov mesečni ček i indiskretno skretanje pažnje javnosti na činjenicu da je mesečna plata pomenutog prepodobnog Milenka Š. iznosila sitničavih 640.000 dinara. Iliti cca. 8000 evra.

Pa šta, kažem ja, pa šta.

Da li bi čoveku zbog toga trebalo skinuti glavu?

Naprotiv. Ja imam bolji predlog. Vratio bih Milenka Šarančića na njegovo donedavno mesto, dao bih mu onaj njegov tako željeni stančić od pola miliona evra, dao bih mu i službena kola po izboru (nek’ se vozika čovek unaokolo, pa, neće sigurno vozom), obezbedio bih mu tu njegovu mesečnu mizerijicu od plate, zagarantovao bih mu čak i posebno mesto u aleji velikana u Muzeju Železnice u Beogradu, ako tako nešto uopšte postoji.

Jer, složićemo se bez muke, čovek je ovih poslednjih godina radio s tolikim samopregorom i zalaganjem da to nije normalno.

Pa, onda valjda barem toliko zaslužuje ta ljudska gromada koja je vredno održavala i čak predano doterivala (iako se to od nje nije ni očekivalo ni tražilo) imidž srpske železnice kao jedne od apsolutno najlošijih, najprljavijih, najnemodernijih i najnetačnijih železnica Evrope.