Dvanaest gnevnih ljudi

San Sebastijan – Naširoko je nedavno sa Venecijanskog festivala pisano o glasnoj pobuni i peticiji međunarodnih novinara kojima je bio uskraćen pristup autorima i protagonistima holivudskih filmova iz još uvek nedovoljno objašnjivih razloga. Ovaj trend nastavio se evo odmah i u San Sebastijanu, ali je međunarodna novinarsko-kritičarska svita, koja je sastavni deo svakog značajnijeg filmskog festivala, sada našla način da glasno i jasno kaže: „Dosta! Ovako više ne može!”

Nas 12 odabranih za intervju sa Džonijem Depom povodom filma „Modi, tri dana na krilu ludila”, koji je on i režirao i producirao, demonstrativno je napustilo prostorije u kojima je bio organizovan susret sa njim i proglasilo bojkot. O ovom skandalu, koji ide najviše na štetu samog filma sa svetskom premijerom na 72. SSIFF, odmah su izvestile sve važnije svetske novine. Sam Džoni Dep (osim što tradicionalno uvek kasni) za ovo lično nije kriv. Kriva je čuvena američko-britanska pi-ar agencija koju su producenti „Modija” odabrali za organizaciju međunarodne medijske promocije. Uslovi koju je ta pi-ar agencija ponudila odabranim novinarima (sa svih kontinenata osim afričkog) u startu su bili i više nego ponižavajući. Bilo je odobreno samo 15 minuta vremena za intervju sa Depom. To se potom pretvorilo u agencijsku ideju da dve grupe od po šest novinara 15 minuta zajedno intervjuišu, da bi se na kraju dogodilo da svih dvanaestoro „strpaju” u jednu sobu i kažu: „Uslovi su isti, imate 15 minuta.” Usledilo je oštro negodovanje, pa mučno i dugotrajno pregovaranje sa predstavnicama agencije da bi vrhunac poniženja bila izgovorena rečenica agentkinje: „Bolje nego ništa.” I tada je kap prelila čašu. Ljubazno je zamoljena da izađe kako bi nas dvanaestoro (reč je inače o veoma iskusnim filmskim novinarima i kritičarima) moglo da razmeni mišljenja i jednoglasno se složi da naš odgovor treba da glasi: „Onda, ništa!” Pokupili smo se svi do jednog i otišli ostavljajući agencijski tim u šoku. I ovo je prvi put da je novinarska solidarnost poprimila svoju punu i pravu formu. I ovo je za festivale, producente, autore i glumce otrežnjujuće upozorenje. Predstavnici (inače najuglednijih) medija nisu ničije, pa ni holivudske krpene lutke. Jedni bez drugih ne možemo, pa kada je već tako, novinarima se moraju obezbediti dostojanstveni uslovi za rad i pristup zvezdama prisutnim na festivalima. Jer zašto inače na njih dolaze?

Do ovog trenutka nije poznato kako je reagovao Džoni Dep na naslove da su mu novinari napustili intervju, ali da je čitava stvar poprimila neprijatne obrise svedoči i činjenica da je pi-ar agencija otkazala sve aktivnosti zakazane za sutradan. Šteta po film o sedamdesetdvosatnom vrtlogu u životu velikog slikara Amadea Modiljanija poznatog kao Modi, tokom niza haotičnih događaja na ulicama ratom razorenog Pariza 1916. godine – već je načinjena. Mnogi su izbegli da pišu o Depovom „Modiju” iako je reč o filmu koji može da priraste za srce publike.

Lično, najinteresantnije mi je to što je Džoni Dep tako otvoreno kopirao Emira Kusturicu, delimično i Džima Džarmuša. Toliko je Kusturičinih referenci u „Modiju” koje se ne daju sakriti. Doduše, Dep to ni ne krije. U pres-materijalu čak otvoreno kaže: „Želeo sam da uđem u Modijev svet, da odvedem publiku u srce priče da doživi prljavštinu, lepotu, horor, romansu, humor. Sve to, što je intimnije moguće. Bio sam inspirisan radom svojih dragih prijatelja Emira Kusturice i Džima Džarmuša, koji nikada nisu daleko od mojih misli kada je u pitanju svetska kinematografija. Želeo sam da ispričam univerzalnu priču o ljubavi, umetnosti i odbacivanju, kako bi svako, bez obzira ko, šta, gde i zašto, mogao da pronađe nešto sa čime će se rvati, udružiti se i povezati se u tom beskonačnom spletu koji poznajemo samo kao život. Kao postojanje i sam rezultat stvaranja...”

Lik jednog od najboemskijih umetnika 20. veka Amadea Modiljanija u filmu tumači Rikardo Skamarčo, a u ulozi američkog kolekcionara Morisa Gangnata pojavljuje se Al Pačino. Projekat „Modi” je zapravo već decenijama u Pačinovom vlasništvu i on je bio taj koji ga je lično ponudio za režiju Džoniju Depu. I nije pogrešio. Za razliku od njegovog rediteljskog debija – filma „Hrabri”, koji je snimio pre 27 godina, sa „Modijem” je pokazao i izvesnu rediteljsku zrelost. Razumljivo je i što mu je ličnost Modiljanija bliska. I Dep je poput Modiljanija bio uvek u milosti svog talenta, ali u velikoj nemilosti svoje živopisne i neobuzdane prirode.

Džoni i njegov „Modi”, ruku podruku, kreću na međunarodno putovanje. Posle San Sebastijana biće viđeni i na festivalu u Rimu, gde će Džoniju Depu biti uručena nagrada za sveukupnu karijeru.