Besmrtni spev iz pera nesuđenog lekara

Ovih dana fakultetskim i univerzitetskim prostorima širom planete, pa i u Srbiji, odjekuju zvuci akademske himne „Gaudeamus igitur” (U veselju živimo). Za studente, posebno za brucoše, ta pesma je simboličko sredstvo saznavanja nove socijalne, kulturne, obrazovne i estetske realnosti. Pošto se latinski jezik uči u gimnazijama i medicinskim, ali ne i u drugim srednjim školama, studentsku himnu pevaju i slušaju i oni koji ne znaju tačno značenje njenih stihova. O kojim ciljevima, vrednostima, emocijama, verovanjima i nadama govori ova pesma?

Preko granica vekova, ali i preko državnih, kulturnih i jezičkih barijera, „Gaudeamus igitur” razlila se kao sveopšta pesma mladosti i onih koji u mladost veruju. Dok se od drugih himni najčešće traži da budu znak stalno budne nacionalne ili klasne svesti, „Gaudeamus igitur” veliča ideale slobodne i pomalo razbarušene mladosti: prva dva stiha, koji se ponegde pišu i kao jedan, u doslovnom prevodu glase: „Veselimo se, dakle, dok smo mladi.”

Brojne su i zanimljive okolnosti koje su obezbedile dugovečnost i status ove pesme u sazvežđu najpoznatijih himni. Iako se u njoj školi i nastavnicima kliče na sav glas – stihovima čiji smisao razumeju i oni koji nisu učili latinski (Vivat academia, vivant profesores!) – indikativno je da pesmi nije naškodilo ni vreme opšte dezekolizacije i afirmisanja brojnih vanškolskih oblika obrazovanja i poduke. Priča je utoliko zanimljivija ako se zna da su stihovi pesme „Gaudeamus” najvećim delom potekli iz pera nesvršenog studenta Johana Kristijana Gintera, koji je u drugoj deceniji 18. veka u Vitenbergu uzalud pokušavao da postane lekar. Ali u svome vremenu ovaj nesuđeni medicinar nije imao mnogo uspeha ni kao literata: godine 1719. propao je na konkursu za dvorskog pesnika u Drezdenu s obrazloženjem koje nije ohrabrujuće: „Takvima je mesto u studentskoj menzi ili krčmi.”

Za zvanične kriterijume onoga doba, Ginterovi stihovi bili su isuviše slobodni. Njihovu recepciju nije mnogo olakšalo ni autorovo oslanjanje na jedan prilično rasprostranjeni pokajnički napev iz 13. veka; elementi ovog rekvijema danas su prepoznatljivi u drugoj i trećoj strofi, gde se peva o prolaznosti života.

U fond dugovekih akademskih spevova „Gaudeamus” je definitivno uvršćen pre skoro dva i po stoleća. U Haleu je 1781. izašla iz štampe zbirka studentskih pesama „Studentlider”, u kojoj je Ginterova zdravica zauzela zapaženo mesto. Priređivač ove knjige, bivši župnik Kristijan Vilhem Kindleben, zadržao je Ginterovu melodiju i konačno uobličio tekst. Johan Kristijan Ginter bio je tada uveliko mrtav te nije mogao da uživa ni delić zaslužene slave. Umro je sa samo 28 godina i u velikoj bedi, još 1723.

Ideali potonjih generacija školaraca nisu dolazili u koliziju sa onima koji su inspirisali Gintera. Naprotiv, okolnosti kao da su pesmi „Gaudeamus” sve više išle naruku, i ona se sve dublje ukorenjivala. Početkom 19. veka Ginterov veseli spev mogao se čuti na brojnim evropskim univerzitetima. „Gaudeamus” je nastao i širio se na zalasku zlatnog perioda latinske srednjovekovne književnosti. Minule su bile godine u kojima se latinski jezik na severu prostirao do Islanda i Finske, a na jugoistoku do Palestine. Započeo je razvoj nacionalnih jezika, ali je latinski i dalje ostao jezik nauke i poezije. Čak su se i stihovi napisani narodnim jezikom prevodili na latinski kao svetski jezik.

Današnjim čitaocima „Gaudeamus” može da posluži i kao svedočanstvo neiscrpnosti latinskog književnojezičkog vrela. U zanatskom smislu, pesma predstavlja remek-delo. Ima sedam strofa među kojima vlada neuobičajena strogost pravilne varijacije. Naglašeni i nenaglašeni slogovi izmenjuju se na način koji ranije nije poznavala ni rimska ni grčka metrika; pesmom „Gaudeamus” je naglasak definitivno preovladao kao temelj ritma, a razvila se dvosložna i višesložna rima. Prvi stih ove himne ima redovno sedam slogova, a ostalo su šesterci. To važi, razume se, i za naslovni stih: za razliku od francuskog, u latinskom je au dvoglasnik, što znači da je prvi glas slogotvoran, dok drugi u izgovoru ima suglasničke osobine.

Osnovnu temu himne „Gaudeamus” (slavljenje mladalačke odvažnosti i otvorenosti osećanja) varirali su mnogi potonji kompozitori. Srećemo je, na primer, u Listovoj „Humoresci”, u Bramsovoj „Akademskoj uvertiri”, u koncertnoj uvertiri Kos-Anatolskog, itd. Nemački kompozitor Engelbert Humperdink napisao je 1919. operu iz studentskog života pod naslovom „Gaudeamus”.

„Gaudeamus igitur” danas je zvanična himna Univerzijade, studentskih sportskih igara koje se održavaju od 1957. godine, a čiji je domaćin Beograd bio 2009. Univerzitetska himna najčešće se peva na latinskom jeziku. Na srpskom jeziku, peva se u prevodu koji je, držeći se muzičke matrice originala, na moju molbu, majstorski sačinio Dragoslav Andrić, pesnik i prevodilac.

Hodie mihi, cras tibi – odnosno, za one kojima je starogrčki bliži od latinskog: Danas meni, sutra tebi!

*Književni istoričar

Radosti u mladosti

Radosti u mladosti

To je tvoje doba,

Jer kad dođu mladi dani,

Zar će starost da nas brani

Od hladnoga groba?

Možda ti što hodahu

Nekada po svetu –

Još pod travom, il’ po plavom

Nebu, među snom i javom

Kunu sudbu kletu?

Sve što vidiš prolazi,

Život brzo bledi.

Bili jaki ili slabi –

Neumitna smrt nas grabi,

Nikog ne poštedi.

Zato – večno živeli

Univerziteti,

Profesori i studenti,

Asistenti, apsolventi –

Ko se koga seti!

Živele nam devojke,

Ljupke, lepe, čedne,

Neka žive supružnice,

Družice i radilice,

Odane i vredne!

Živela republika,

I svi što joj služe,

Svaki grad i svako polje,

I mecene dobre volje –

Živeli što duže!

Zlobnici nek iščeznu,

Neka beži tuga!

Nek se gubi, kao đavo,

Sve što sebi daje pravo

Da se nama ruga!