Bez slobode život nije vredan življenja

San Sebastijan – Čestitamo ti svi na neuporedivom doprinosu svetskoj kulturi i što si u nama inspirisao tako odanu naklonost. Zasadio si u svakome od nas baštu blaga. Tvoj rad je dobar za svet, zahvaljujemo se na njemu od srca. Živećeš večno. Mi smo srećni ljudi što te poznajemo. Srećan ti rođendan, dragi! Zaslužuješ sav vatromet! – s ljubavlju i iskrenim ushićenjem u velikoj dvorani Kursal ovako je govorila glumica Tilda Svinton uručujući nagradu „Donostija” za sveukupnu karijeru legendarnom španskom autoru Pedru Almodovaru.

Slučaj je hteo da se proslava Pedrovog 75. rođendana (25. septembar 1949. godine) poklopi sa datumom dodele najvećeg sansebastijanskog počasnog priznanja, pa je slavlje bilo dvostruko. Na platnu su se smenjivali inserti iz njegovih filmova, od onog prvog – „Pepi, Lici, Bom i druge devojke”, koji je pre tačno 44 godine predstavio na ovom festivalu u programu „Novi reditelji” (1980), pa do ovog poslednjeg – „Susedna soba” sa Tildom Svinton i Džulijen Mur u glavnim ulogama, za koji je nedavno osvojio 81. venecijanskog „Zlatnog lava”. I svi oni su podsetili publiku s koliko je strasti Almodovar branio slobodu u fikciji i u stvarnosti, stvarajući iznova i iznova svoja filmska remek-dela, za koja je osvajao i sve najznačajnije festivalske nagrade, „Zlatne globuse”, Oskare, „Goje” i BAFTA.

Projekcija „Susedne sobe” kao španska premijera ovog filma usledila je odmah nakon ceremonije, pre čega je ovaj maestralni scenarista, reditelj i producent održao govor. „Moja strast prema filmu dala mi je smer u životu i verovatno me spasila od svih vrsta opasnosti. U mojim godinama nagrada kao što je ’Donostija’ može ukazivati na kraj puta, ali i na nagradu za to što sam njime prošao. Ali ja to ne vidim na taj način. Za mene je film blagoslov ili prokletstvo. Ne mogu da zamislim drugi život osim neprekidnog pisanja i režije, jer je alternativa tome ništavilo”, rekao je Almodovar i dodao: „Ova profesija je najbolja na svetu i vredelo je da joj se prepustim svim srcem. Film je više nego ranije moj život i moj život ne bi imao smisla bez njega. Život i u fikciji i u stvarnosti je komplikovan i nosi bezbroj opasnosti, ali bez slobode život nije vredan življenja. Učinimo sve da velike tragedije, svakodnevni bol, nedostatak razumevanja, laži, nedostatak empatije, društvena nepravda, mržnja, sve negativne stvari koje se mogu zamisliti, pripadaju fikciji i omoguće da stvarni život postoji pošteno, u miru i veoma zabavljen fikcijama koje će postojati samo na našim ekranima. Znam da tražim previše, ali takav sam uvek bio, od dolaska u Madrid 1970. godine, sa namerom da režiram filmove. Hvala vam puno na ovoj nagradi i hvala vam što ste me saslušali.”

Komentarišući svoj poslednji film „Susedna soba”, Pedro Almodovar je između ostalog rekao da je on njegov „odgovor na toliko poruka mržnje koje vidimo i čujemo skoro svaki dan.

„Nikada do sada mržnju nije bilo moguće organizovati, anonimno, nekažnjeno. Moj film govori upravo o suprotnom: empatiji, druženju i pomoći. I nadam se da će vas dirnuti koliko i nas koji smo ga napravili”, izjavio je. Na to se nadovezala i Tilda Svinton rekavši da i ovaj Pedrov film „nudi humanu i porodičnu udobnost i prosvetljenje bez kraja” i pozvavši špansku publiku da ga bez zadrške pogleda.

Samu svečanost dodele nagrade Almodovaru vodio je glumac Eneko Sagardoj, koji je špansku rediteljsku ikonu nazvao „majstorom smelog, originalnog i izuzetno ličnog filma” podsećajući na njegov specifični i originalni vizuelni stil u više od trideset nagrađivanih dela za koje je osvajao sve najvažnije svetske filmske nagrade. Neki od tih naslova, poput: „Lavirint strasti”, „Zakon želje”, „Žene na rubu nervnog sloma”, „Veži me”, „Visoke potpetice”, „Kika”, „Cvet moje tajne”, „Živo meso”, „Sve o mojoj majci”, „Pričaj s njom”, „Loše vaspitanje”, „Vrati se”, „Koža u kojoj živim”, odavno su stekli status kultnih filmova. Od njegove takozvane eksperimentalne faze pa do onoga što neki nazivaju njegovom fazom „film noara”, Pedro Almodovar je probijao sve moguće tematske barijere, kritički uvek usmeren na sve loše pojave u društvu, kombinujući te svoje oštrice sa crnim humorom, satirom, parodijom i pop umetnošću.

Jedan i jedinstven je Pedro Almodovar. Sećam se našeg susreta na 26. dodeli „evropskih Oskara”, nagrada Evropske akademije za film EFA u Berlinu, kada je bez zadrške za „Politiku” govorio o tadašnjim merama štednje nametnutim, kako je rekao, „spolja, iz Nemačke, a Španci su potpuno drugačiji od Nemaca”, smatrajući tadašnju liderku Nemačke Angelu Merkel „bergmanovskim likom”. Sećam se da je tada, primajući nagradu EFA za izuzetan doprinos svetskoj kinematografiji, sa velike scene osuo „paljbu” po tadašnjoj španskoj vlasti „zbog vođenja užasne kulturne politike”. Pedro Almodovar je svog „evropskog Oskara” tada posvetio svojim sunarodnicima, koje je nazvao „žrtvama bezosećajne vlade”...

Evropska akademija za film i Almodovar će se ponovo susresti na ceremoniji dodela godišnjih nagrada u decembru, ovog puta u švajcarskom gradu Lucernu. Njegova „Susedna soba” nominovana je za evropske nagrade. Sigurna sam uslediće uskoro i nominacija za Oskar. Zaslužio je.