Nas i Rusa – dovoljno za podvige

Deset meseci posle senzacionalnog osvajanja Evropskog prvenstva, najvažniji zadatak naše reprezentacije na 45. šahovskoj olimpijadi bio je da se izdrži pritisak novostečenog ugleda među evropskim zemljama, a u konkurenciji takvih vanevropskih favorita kao što su Indija, Kina, SAD, Uzbekistan, Iran ... Ispred Srbije po rejtingu, baš kao i lane na Evropskom prvenstvu, bilo je još deset timova: Holandija, Norveška, Nemačka, Engleska, Mađarska, Poljska, Azerbejdžan, Španija, Francuska i Ukrajina. Glavni cilj bio je da se nadmaši očekivano 16. mesto i uđe među prvih deset.

Sa evropskim favoritima smo u Budimpešti lako izašli na kraj, bez ijednog pojedinačnog poraza: Holandija je savladana 3:1, sa Mađarskom je bilo tvrdih 2:2, a Ukrajince smo, u poslednjem kolu, potukli do nogu: 3,5:0,5. Na kraju je Srbija, po ukupnom broju meč-bodova, delila 2-6. mesto u društvu pet olimpijskih šampiona i do poslednjih minuta smo mogli da se nadamo medalji. Konačni plasman bilo je peto mesto, iza ubedljivih šampiona Indijaca, te njihovih prethodnika na poslednjim olimpijadama: SAD, Uzbekistana i Kine, a ispred Jermena, koje je FIDE proglasila za najsupešniji muški tim u prethodnom stoleću.

Poslednje kolo bilo je priča za sebe. Dotle briljantni predvodnik Aleksandar Pretke je neočekivano izostao, a zamenio ga je Robert Markuš, koji posle dva poraza na početku nije igrao pet prethodnih kola. I upravo je Markuš bio jedan od glavnih junaka nezaboravnog trijumfa. Ukrajince je pre njega načeo Aleksej Sarana, a konačnih 3,5:0,5 postavio je Velimir Ivić, u jednoj od poslednjih partija Olimpijade.

Možemo samo da zamislimo kako je bilo selektoru Miodragu Perunoviću, koji nam otkriva pozadinu neočekivane izmene tima:

– Ispalo je savršeno, a pravi razlog izmene je da je Pretke bio iscrpljen, njegovih devet partija trajalo je po 70 poteza u proseku. Redovno sam ostajao sa njim poslednji, ili među poslednjima u sali. Protiv Brazilaca nam je doneo pobedu fenomenalnom završnicom, sa Uzbekistancima je održavao nerešeno u meču sve do greške protiv Abdusatorova, 30 sekundi pre predaje.

Do Budimpešte je cilj bio ulazak među deset, sada je petim mestom daleko nadmašen najbolji rezultat Srbije.

– Ponosan sam na sve igrače i dobru hemiju u timu, na pomoć trenera Miloša Perunovića i doprinos atmosferi direktora reprezentacije Ivana Ivaniševića, kao i na svoju ulogu. Stvarno je bilo lepo, bez imalo ljubomore ili trvenja, ličimo na pravi-pravcati tim, čak i kada nam okolnosti ne idu na ruku. Na primer, Sarana nije bio u posebnoj formi, Markušu je loše krenulo, Pretke se nije dobro osećao. Ivić je bio fenomenalan, Inđić odličan, znači ima čak prostora i za poboljšanje.

Deoba drugog mesta bez medalje donela je i razloge za žaljenje i brigu.

– Reakcija države na naše osvajanje Evropskog prvenstva već deset meseci izostaje. Postoji nezadovoljstvo u ekipi, videćemo kako će to dalje da se manifestuje. Ako se zlatna medalja u Evropi ne priznaje, potajno smo se nadali olimpijskoj, odatle žal što je na kraju za nijansu izmakla. Vama se zahvaljujem za više nego korektan odnos u praćenju reprezentacije za ovih sedam godina koliko je vodim: navijački, ali objektivno i kritički kada treba.

Naše šahistkinje, na žalost, nisu ponovile dobre rezultate iz prethodne tri godine. Startovale su sa 19. mesta a završile na 25, pri čemu je neuspeh protiv Argentinki u poslednjem kolu doneo slabiji umesto boljeg plasmana od očekivanog. Selektorka Alisa Marić smatra da je igračicama nedostajala šahovska kondicija za turnir od 11 kola:

– Dolazilo je do padova, nisu izdržale do kraja, kao da nisu bile spremne, fizički ili psihički. Teodora Injac je bila standardno dobra, počela je porazom ali se brzo vratila u svoj rang. Marina Gajčin je igrala solidno sve do poslednja dva poraza, Adela Velikić je imala tri pobede pa dva poraza, Tijana Mandura je igrala promenljivo, Jovana Erić je krenula odlično pa posustala. Na kraju su sve bile ispod svog rejtinga. Maksimalno su se borile i često ostajale među poslednjima, ali ta dva kola više u odnosu na Evropsko prvenstvo su se pokazala kao dodatni teret.

Predsednik Šahovskog saveza Srbije Dragan Lazić kaže da je prezadovoljan igrom prvog tima:

– Za mene je peto mesto jednako medalji. Pohvale svim igračima, selektoru i treneru! Na žalost, po Zakonu o sportu Evropsko prvenstvo u šahu nije predviđeno za nacionalno priznanje. Niti mogu da dokučim zašto je tako, niti da to rešim. Finansijska situacija u savezu je sada vrlo stabilna, a zatekli smo katastrofalnu, pre četiri godine. Od države potražujemo još 16 miliona dinara iz tekuće godine, a očekujemo da i organizacija Kupa evropskih šampiona u Vrnjačkoj Banji, od 20. oktobra, bude finansijski pozitivna. Radovi na adaptaciji prostora u Nušićevoj su počeli i treba da budu završeni za nekoliko meseci. Jedini su nam dugovi prema FIDE i prema igračima, za sve uspehe. Ukoliko ih država ne nagradi, savez mora da im obezbedi premije ze Budvu i Budimpeštu – kaže Lazić.

Uspesi srpskog šaha poslednjih godina su ogromni i neuporedivi sa ambicijama prethodnih decenija, svedenim na preživljavanje. Kratkovidi komentari da su to uspesi Rusa a ne Srba, zaobilaze podatke sa početka ovog osvrta. Tačno je da su Sarana i Pretke velika pojačanja (imaju ih odavno i drugi), ali i tako pojačani sada nadmašujemo još po deset na papiru jačih reprezentacija. Biće da je tajna u njihovom savršenom uklapanju u novostvorenu pobedničku atmosferu srpsko-ruskog tima.