Nezadovoljstvo u zdanju na Ist Riveru

„Organizacija ujedinjenih nacija (OUN) nije svetska vlada koja ima moć da donosi odluke i da te odluke sprovodi. Ovaj visoki forum samo je barometar stanja u međunarodnim odnosima”, piše Fjodor Lukijanov, ruski politički analitičar i direktor Međunarodnog diskusionog kluba „Valdai”. „To znači da OUN funkcionišu normalno kada su svetska dešavanja relativno organizovana, drugim rečima, kada u međunarodnim odnosima deluje efikasna hijerarhija. Trenutno, te hijerarhije nema. Šta više, preovlađujuće raspoloženje u odnosima u svetu moglo bi se okarakterisati kao – neagresivno buntovništvo. Ali, iako ne postoji istinska želja za ’svetskom revolucijom’, ubrzano raste odbacivanje i same ideje o dosadašnjoj poslušnosti.”

Prošlonedeljno zasedanje u sedištu Svetske organizacije u Njujorku pokazalo je svu razjedinjenost savremenog sveta, pa i konfuziju u shvatanjima šta je uzrok svemu i kako promeniti sadašnje stanje. U samo nekoliko godina preopterećeni smo oružanim sukobima, kako na lokalnom, tako i na međunarodnom planu. Došli smo do same ivice trećeg svetskog rata i nuklearne kataklizme. Stradaju civili, posebno deca, ruše se domovi, privrede posustaju...

Svet stvoren posle Drugog svetskog rata više ne funkcioniše, istrošen je. Prevazišlo ga je sve što je nastalo u proteklih osam decenija, u pravnoj, ekonomskoj, industrijskoj, energetskoj sferi, u smislu ljudskih prava, novih shvatanja. Sa govornice u zdanju na Ist Riveru čulo se više žalopojki nego konkretnih predloga kako se izvući iz haosa koji su nametnuli kraj unipolarnog sveta i do sada nezabeležen tehnološki napredak.

Novi veliki igrači, pre svih Indija i zemlje islamskog sveta s pravom zahtevaju da budu pitani o sopstvenoj budućnosti. Afrički kontinent traži svoje mesto, južnoamerički takođe... Balans moći je poremećen. Nervoza je sve veća. Savet bezbednosti, tačnije njegovih pet stalnih članica sa pravom veta, blokiran je suprotstavljenim odlukama i zahtevima pojedinačnih moćnih zemalja. Čak i dokumenti predviđeni za usvajanje, kao što su Deklaracija o budućim generacijama ili ona o digitalnom svetu, imaju tek status okvira u kojem bi trebalo svi da se ponašaju.

Kako komentarišu poznavaoci: „Učesnici ovog procesa su proteklih dana posebno bili osetljivi na izgovorene i napisane reči, i super osetljivi na pokušaje da im se od strane pojedinih zemalja, ili grupa zemalja, izmakne tlo ispod nogu.” Nepoverenje je, po mnogima, glavna karakteristika ovogodišnjeg zasedanja. A svet ne može da stoji u mestu.

Realno odsustvo moći koje je dosadašnji međunarodni sistem zasnovan na rezultatima svetskih ratova (oružanih i ideoloških) izgradio, probudilo je nadu da bi i oni koji su do sada morali nemo da saginju glavu mogli da se prenu i zahtevaju svoja prava. Problem je kako stvoriti nove parametre ponašanja, podsticajne za savremeno društvo. Ratovi svakako nisu rešenje, što se vidi i u Ukrajini i na Bliskom istoku.

Glavno pitanje koje se stoga nameće je: kako povratiti ugled i moć najvišeg svetskog tela izraženog, prevashodno, kroz Savet bezbednosti. Za to je potrebna saglasnost svih njegovih članica. Teško je zamisliti da bi se SAD, Rusija, Kina, Velika Britanija, Francuska dobrovoljno odrekli svojih prerogativa i ustupili ih nekome drugom. A i zašto bi. Posebno u odsustvu mogućnosti opšteg globalnog izjašnjavanja o temeljnim stvarima kao što su teritorijalni integritet ili pravo na samoopredeljenje. Umesto toga nametnute su kojekakve „zelene agende”, LGBT prava i slično.

Sadašnje međunarodno pravo zasnovano je na zapadnoj političkoj kulturi i načinu razmišljanja, na hegemoniji SAD i saveznika. A, objektivno, reč je o – manjini. Upravo stoga, da bi se bilo šta konkretno promenilo, potrebno je poći „od glave”. Tačnije od reforme Saveta bezbednosti. U ovom trenutku spremnosti za to nema, što i uzrokuje vidnu neefikasnost Svetske organizacije.

Podsetimo, nekadašnje Društvo naroda, stvoreno na rezultatima Prvog svetskog rata, pretvorilo se pred početak Drugog rata u – debatni klub. Da li se slično dešava i sa sadašnjim Ujedinjenim nacijama? I da li nam predstoji novi Veliki rat? Sudeći prema komešanjima na svim svetskim meridijanima, sve je moguće. Izgleda da nas od konačne odluke deli samo saznanje o zajedničkoj totalnoj propasti. Tačnije, strah da iz svega možda nećemo izaći kao pobednik.

A danas nije samo moć ta koja odlučuje. Najezda imigranata u najbogatije države sveta, posebno Evrope, menja strukturu stanovništva zemalja domaćina, način razmišljanja, ponašanja, verska gledanja, potrebe... To nikakav Savet bezbednosti ne može da spreči. Može tek da pomogne da se stvari odvijaju u nekim razumnim granicama i uz sveopšte uzajamno poštovanje.