Ovo je brutalan trenutak

Veliki sam poklonik dela reditelja Igora Vuka Torbice. Njegov rad je bio inspirativan i fascinantan, politički i poetski u isto vreme. Od moje generacije, pratim rad Juga Đorđevića i Tijane Grumić, njih izuzetno poštujem. Podnaslov ovogodišnjeg 58. Bitefa: „Lepota (ne)će spasiti svet” obuhvata tenziju koju svakodnevno osećam dok stvaram: nekako se uvek borimo za mogućnost određene „lepote”, što za mene znači mogući svet bez nasilja, bez represije, a ne estetsku kategoriju. To je stalna borba, borba za krhkost, za mogućnost zamišljanja budućnosti i slobode. Mogućnost autonomne fantazije postaje sve teža i teža dok uništavamo našu životnu sredinu i dajemo naše živote za profit.

Ovako je uoči susreta sa beogradskom publikom za „Politiku” govorio Jan Krmelj, reditelj predstave „Pukotina”  u produkciji Mestnog gledališča ljubljanskog, koju ćemo gledati večeras od 20 časova na sceni „Olivera i Rade Marković” Beogradskog dramskog pozorišta. ,Delo „Pukotina”  je sedma po redu premijerna predstava ovogodišnjeg 58. Bitefa.

Mladi slovenački reditelj Jan Krmelj, koji je za režiju ove predstave nedavno dobio prestižnu Borštnikovu nagradu, vešto se poigrava mnogostrukim značenjima i slojevima teksta, sve vreme se krećući između stvarnosti i fikcije, ličnog i političkog... Predstava „Pukotina” rađena je prema tekstu britanske autorke koja je za potrebe ove izvedbe nazvana Rouz Selavi. Autorka, zapravo, u uvodnoj napomeni svog teksta ističe da se predstava ne sme oglašavati pod njenim stvarnim imenom i stvarnim naslovom. Već tom naznakom, reklo bi se, daje se ključ čitanja ovog teksta koji se bavi sudbinom dvoje klimatskih aktivista koji su 2021. godine pronađeni mrtvi u svom stanu, a o čijim životima i smrti ne postoje nikakve informacije na internetu iako je, navodno, u pitanju dokumentarna priča...

– Tekst koji sam čitao kao dekonstrukciju dokumentarističkog pripovedanja duhovit je i lucidan, kritičan i poetski, ili barem je takvo bilo moje čitanje. Autorka zahteva da koristimo pseudonim, a ja sam izabrao Rouz Selavi, alter ego Marsela Dišana. Autorka se postavlja i kao scenski lik, ali je ne treba uzeti zdravo za gotovo ili joj u potpunosti verovati. Tekst je navodno bio cenzurisan tokom njegovog stvaranja. To je jedan od razloga zašto autorka zahteva da ostane nepoznata. Ovaj početni gest, autorkin zahtev, inspirisao me je da se igram sa dinamikom stvarnosti i fikcije na mnogim nivoima prilikom konstrukcije predstave – kaže Jan Krmelj uz objašnjenje da je njegov pristup u režiji predstave „Pukotina” uglavnom bio da tekst sagleda sa performativne distance:

– Protagonisti nisu apsolutni heroji, ali su tragični upravo zato što su odlučili da apsolutno veruju u svoju misiju. Izolovali su se na tom putu, imajući samo onlajn zajednicu, ali ne i zajednicu u stvarnom životu. Oni su ljudski upravo zbog te nesrazmernosti. Stvarni ili ne, zahtevaju od gledaoca da zauzme kritički stav prema neuralgičnim tačkama savremenog društva.

Naslov „Pukotina” koji je sa svojim saradnicima izabrao za predstavu, kako kaže naš sagovornik, mesto je ovog specifičnog paradoksa.

– Želeo sam da predstava obitava u toj „pukotini” stvarnosti unutar koje stvaramo ovu čudesnu stvar zvanu pozorište. Cilj pozorišta je oduvek bio da se približi stvarnom. Međutim, u vremenu virtuelnog ovaj cilj je postao malo složeniji. U predstavi se igramo sa različitim slojevima fikcije, dekonstruišemo naš rad i uokvirujemo ga unutar kamera dok ga izvodimo. Granica između tehničkog i metafizičkog je nekako zamagljena, a meni je bilo inspirativno da pronađem ovu finu liniju, za koju verujem da je u svojoj srži politička, jer poziva publiku da predstavu percipira na kritičan, distanciran način, a istovremeno da se snažno poveže sa glumcima u njihovoj želji da razumeju šta se zaista desilo protagonistima, secirajući njihove živote sa nadzornih snimaka iz njihovog stana – objašnjava reditelj.

Jan Krmelj pripada mladoj, hrabroj generaciji reditelja koja svojim smelim iskoracima donosi novih scenski „dah”. O trenutku u kojem živimo i o tome kojim putem ide pozorišna umetnost, ovako razmišlja:

– Ovo je brutalan trenutak. Svedočimo radikalnom nasilju nad manjinama. Takođe prolazimo kroz tranziciju, gde naši mozgovi i želje postaju gorivo za ovu nevidljivu mašinu. Osećam se bespomoćno i privilegovano u isto vreme. Verujem da je pozorište koje se trenutno stvara fantastično, eksperimentalni formati konačno postaju norma, udaljavamo se od klišea i konvencija. Sve više mladih autora stvara svoje vizije. Voleo bih da imamo više socijalne sigurnosti i prilika za putovanja sa predstavama. To je nešto što se i dalje postepeno vraća posle pandemije.