Od Beograda do Izraela

Rođena sam u Beogradu pre 56 godina. Živeli smo skromno u maloj kući sa dvorištem. Klozet je bio napolju. Česma sa vodom koja je mrzla zimi bila je u dvorištu. U dvorištu smo imali trešnju, višnju, šljivu, dunju. Beli i plavi jorgovan, veliki bor, bašticu sa cvećem sa jedne strane – a sa druge strane, staze bašticu sa povrćem.

Moje sećanje: škola do trećeg razreda, pionirski kamp na leto sa školom. Godišnji sistematski pregledi u školi i preporuka gde da me roditelji vode na letovanje. Za mene su uvek preporučivali šumu. Išli smo u Vrnjačku i Soko Banju i šetali se po šumama u okolini. Sećam se da smo bili dosta slobodna deca, ja i moje komšije. Nismo imali igračke ili neki drugi luksuz, ali smo bili zauzeti raznim igrama – mozak je stalno radio i nije bilo dosadno. Igrali smo se po vrtiću, u šumici, jurili smo za leptirima, peli smo se po drveću... Zimi bismo provodili veći deo dana igrajući se u snegu. Skoro svuda smo išli peške – i to ne samo u bližoj okolini već kilometrima! Kakva razlika između onoga kako smo mi živeli i šta zahtevaju današnja deca! Sećam se komšija, rodbine i topline ljudi. Niko nije trčao za novcem u našem krugu društva. Živelo se skromno ali nismo osećali da nam nešto fali. Danas bi se to verovatno zvalo „siromašni“.

O godinama koje su usledile pišem ukratko jer ne bi stalo sve u jednu priču. U jednom od komenatara na ovoj rubrici sam pročitala da je neko napisao: "Ljudi iz dva razloga odlaze u inostranstvo. Prvo iz materijalnih razloga a drugo što moraju." Ali, postoji i treći razlog: dete koje nije punoletno i koje je odvedeno u inostranstvo bez pitanja.

Moji roditelji su iz religioznih razloga, rešili da odu iz Jugoslavije. Iako nismo Jevreji, želja im je bila da idu u Izrael odakle je potekla čitava Judeo-Hrišćanska vera. Nismo dobili pasoše (to su 1958 -1960. godine) pa su moji rešili da pobegnu iz Juge kroz Italiju. Zbog toga smo se odselili u Sloveniju blizu italijanske granice. U početku smo živeli na brdu blizu Kopra sa samo još nekoliko porodica u okolini. Prirodna divota!! Jedino što mi je ostalo u pamćenju od Slovenije – to je njena DIVNA priroda. Tata i ja smo dobili dozvolu da idemo u Italiju i da se vraćamo taj isti dan, mama nije dobila. Našli su vodiča koji ju je prebacio u Italiju tog dana kad smo tata i ja otpešačili preko granice da se nikad više ne vratimo (1961). Bili smo u logorima za izbeglice iz raznih drzava: u Trstu 6 nedelja, u Kapua Kazerti 6 meseci, u Latini 2 nedelje, a između toga smo uspeli da odemo i do Pompeje, Napulja, Rima i Vatikana (kao pravi turisti!) ... onda smo krenuli za Ameriku (1962.) jer Izrael nije davao imigrantske vize onima koji nisu Jevreji.

Živeli smo 6 godina u Akronu, država Ohajo. Škola je bila baš super – 8 sati dnevno, učilo se sve moguće, učitelji su se poštovali, svet mi se otvorio kroz čitanje brojnih knjiga. Živeli smo solidno, ljudi su bili dosta hladni, čak i „stari“ iseljenici iz Jugoslavije koji su već bili „veći Amerikanci od Amerikanaca“!. Tu smo dobili državljanstvo i onda ponovo pokušali da idemo u Izrael.

Imala sam 16 godina kad sam sišla sa aviona na aerodromu Tel-Aviv i pomislila "Jedva jednom da stignem gde bi mogla da zasadim moje korene". Izrael: Sunce, more, topli, jednostavni i ljubazni narod što samo želi mir posle stotina godina bura...Znam da se neki neće složiti samnom, ali ja živim u Izraelu i mogu da iskreno kažem da „obični“ ljudi zaista samo žele mir i slobodu od terorističkih napada, ratova, normalne odnose sa "komšijama".

To ne znači da nismo mi svi "mali" ljudi, na celom svetu pioni u rukama vladara. Izrael je počeo da cveta posle skoro 2.000 godina. Tu sam nastavila školovanje, prešla u judaizam da bih dobila državljanstvo. Da bih mogla da živim bez problema kao i ostali državljani, išla sam u vojsku (ovde devojke obavezno ido u vojsku 18 meseci). Posle toga udaja, deca, posao, borba sa svakodnevnim životom kao i svuda...

Deca i unučaći su prigrlili novu veru (nisam ih ja to učila, već škola i društvo), dok sam ja opet sa druge strane pronašla hrišćanstvo u zemlji Biblije. Osim par reči, deca ne govore Srpski. I ja već skoro da nemam sa kime da govorim na svom jeziku. 

Kako me je vukla veoma jaka želja za Beogradom, posetila sam svoj grad i rodbinu 1995. godine, uživajući u tome da čujem na ulici Srpski svuda naokolo posle 35 godina. Uživala sam u zemlji koja me je othranila u detinjstvu ali ipak sam se osećala kao tuđa – da baš i ne pripadam više tamo.  

Na kraju: svako mesto na kome sam živela je direktno uticalo na mene. Svugde ima i dobra i zla i svugde čovek mora da se bori za bolji život i za svoju decu. I došla sam do zaključka da čovek treba da bude iskren, ljubazan i pošten prema svima, gde god živeo.

Od Srbje imam divne uspomene na detinjstvo i ćirilicu. U mom srcu će uvek postojati posebno, toplo mesto za Srbiju, pa eto moram reći i da na primer uživam u seriji "Selo gori a baba se češlja" i jedva čekam njen nastavak...

Nostalgiju za Amerikom uopšte nemam, ali od nje sam ipak dobila široko obrazovanje, želju za znanjem i ljubav prema čitanju knjiga.

Od Izraela sam dobila veliku želju za životom i mirom i naučila kako da preživim skoro svaku situaciju. Život je ovde veoma dinamičan i progresivan i za proteklih 40 godina zemlja se razvila, u svemu, neevrovatnom brzinom, kao nigde u svetu. .

Imam tri državljanstva – ali ne osećam se da pripadam ni jednoj od njih. Kad sam bila mlađa, nisam znala šta bih izabrala da budem: Srpkinja, Amerikanka, Izraelka. Ne osecam se bas tako strogo ni jedna od ovih.

Danas znam da sam gde god išla ili živela, ja sam Božije dete. Bog nam je dao celu zemaljsku kuglu da uživamo u njoj. Mogu iskreno reći da bih se snašla ma gde živela jer se osećam kao državljanka celog sveta.