Špigl: Nema više ujedinjene Nemačke

Na Dan nemačkog jedinstva sasvim je jasno da od jedinstva nema ništa. Nemačka je danas podeljena ne samo na istočni i zapadni deo, već i na zasebne regione koji se međusobno ne podnose.

Već nekoliko meseci jedna istina postaje očigledna: Nemačka se cepa na Istok i Zapad, a 34 godine nakon ponovnog ujedinjenja, Keln, Saksonija i Bavarska se takođe okreću sebi.

Trideset četiri godine posle ponovnog ujedinjenja, mora se shvatiti da su Istok i Zapad udaljeniji nego ikada ranije. Željeno jedinstvo sada se javlja samo u svečanim govorima. U protekle 34 godine, dve Nemačke su se na neko vreme zbližile, ali su se u poslednje vreme ponovo udaljile.

Nedostatak osećaja jedinstva može se videti i u brojkama: prema nedavno objavljenoj studiji German Monitora, samo trećina nemačke populacije izražava stabilno osnovno poverenje u druge ljude. Samo četvrtina nemačkih građana veruje da je ljudima stalo do toga šta se dešava drugima. Tek svaki osmi ispitanik pozitivno ocenjuje socijalnu koheziju. Autori studije pišu da je na Istoku osećaj jedinstva konstantno nizak, piše „Špigl“.

Kada je počelo distanciranje? U periodu 2014–2015. godine kada je mnogo izbeglica stiglo u zemlju? Ili još ranije tokom ekonomske krize 2008-2009 godine kada je odjednom bilo novca za banke, iako nije bilo dovoljno novca za škole, mostove i stambene jedinice?

Ili je to možda rezultat brojnih kriza, pandemija, sukoba i opšteg osećaja frustracije. Ljudi se povlače u ono što im je poznato od ranije. Nema više Angele Merkel, koja bi u svojoj ličnosti mogla simbolično da ujedini zemlju.

Istok i Zapad deluju izgubljeno, kao da su uvučeni u unutrašnji monolog. Dva dela zemlje se međusobno ne obraćaju i ne pokazuju interesovanje za dijalog. Razmena mišljenja se često više ne doživljava kao plodonosna.

Ponekad je to jednostavno nemoguće, jer ljudi žive u tako različitim svetovima da više ne mogu da se slože. Kao bračni par koji posle duge razdvojenosti više ne može da živi zajedno.

Sada za razliku od prošlosti nema ni nade da je sve ovo deo procesa međusobnog zbližavanja. Čuješ da neko iz Kelna, kome se preporučuje da poseti Brandenburg, odgovara: Neću da idem u ove krajeve „Alternative za Nemačku“! A žena iz Brandenburga odgovara: „Ne moraju da dolaze, ne zanima me šta misle u Kelnu“. U stvari, ona je Berlinka koja ima malu kuću u Brandenburgu i preti da će se preseliti ako „Alternativa za Nemačku“ postane previše popularna.

Iznenađujuće je koliko hladnoratovska pristrasnost prožima zemlju od početka sukoba u Ukrajini. Na primer, ministarka spoljnih poslova Analena Berbok (Zeleni) tvrdi da je uspeh Sare Vagenkneht na Istoku zasnovan na efikasnosti ruske propagande. Naravno tvrdnja da je „Istok je u rukama Rusa“ zvuči poznato.

Ovakvim pristupom nemate potrebu da pažljivo analizirate sopstvenu politiku. Neuspeh „zelenih“ u Brandenburgu, Saksoniji i Tiringiji može se pripisati Putinu. Baš zgodno.

Ruska propaganda postoji ali pitanje je zašto to pada na plodno tlo? I zašto su svi koji upozoravaju na opasnost od eskalacije sukoba odmah označeni kao Putinovi propagandisti?

Strah od eskalacije veći je u Istočnoj Nemačkoj. To je i zbog činjenice da se rat duže osećao u istočnim pokrajinama Nemačke i što su Istočni Nemci duže patili od posledica Drugog svetskog rata. Mnogi više ne žele da slušaju Analenu Berbok, koja u svom životu nije videla ništa osim demokratije, ekonomske stabilnosti i novih perspektiva.

Dezintegracija je takođe posledica fragmentacije na različite informacione svetove, krugove i grupe. Svako ima svoje izvore informacija, što često samo pojačava sopstveni pogled na svet.

Sa jedne strane Istok se smatra dodatkom Rusije, a sa druge, Zapad se jednako često karakteriše kao licemeran, dekadentan i slab. Međutim, sukobi između „Istoka“ i „Zapada“ nisu više samo borba za priznanje, već borba za interpretativni suverenitet i politički uticaj. Namerno se pokušava produbiti jaz između dva dela zemlje kako bi se pridobili i mobilisali pristalice. Podela između Istoka i Zapada postaje pokretačka tačka, baš kao migracija ili klima. Ne morate biti istočni Nemac da biste ovo uradili.

Dramaturg Hajner Miler je 3. oktobra 1990. napisao da je nemačko jedinstvo anahronizam jer se regionalizacija odvija svuda u Evropi, a metropole postaju sve sličnije jedna drugoj. Možda je bio u pravu.

I možda se Nemačka ne deli na Istok i Zapad, već na mnoge regione, identitete i „mehuriće“. „Ovde smo u Brandenburgu“, „Ovde smo u Nojkelnu“, „Mi smo u Bavarskoj“.

Možda Nemačka više ne postoji?