Kamenčić u cipeli moćnih

Svetski lideri okupili su se u Njujorku kako bi tokom nedelje na visokom nivou Generalne skupštine UN saopštili svoja viđenja sveta, ali globalna prezentacija nije uspela da prikrije koliko je Svetska organizacija suočena sa podelama izazvanim ratovima u Evropi i na Bliskom istoku koji otvaraju pitanje efikasnosti sistema Ujedinjenih nacija.

UN su 1945. stvorene sa prevashodnim ciljem da uspostavljaju i čuvaju svetski mir. Pošto je tokom tih decenija sprečen treći svetski rat, moglo bi da se kaže da je ostvaren veliki rezultat, ali desetine regionalnih i lokalnih ratova ukazuju da je Svetska organizacija prečesto nemoćna.

Kako bi odgovorila na kritike da nije u stanju da spreči ratove i zatraži odgovornost onih koji krše osnivačku Povelju UN, Generalna skupština usvojila je, uprkos otporu sedam država među kojima su Rusija i Iran, ambiciozan Pakt za budućnost čiji je cilj da UN učini značajnijim i efikasnijim akterom svetske scene 21. veka.

Generalni sekretar Antonio Guteres obiman dokument opisuje kao priliku „jednom u generaciji” za obnovu sistema multilateralnosti neophodnog za suočavanje sa budućim izazovima. Poziva se na brže ostvarivanje ciljeva održivog razvoja, Pariskog dogovora o klimatskim promenama, na eliminaciju gladi u svetu. Deo o reviziji mirovnih operacija UN deluje ostvarljivo, plemeniti poziv na nuklearno razoružanje više je retorička iluzija.

Sve u svemu, kao i mnogo puta do sada, Pakt za budućnost je lepo sročen, njegove ambicije su nivelisane kako bi bio gotovo svima prihvatljiv, ali uopštenost ciljeva nije propraćena konkretnim koracima kako bi se vizija ostvarila.

U teoriji, velika većina članica UN podržava multilateralnu saradnju, iako se međusobno razlikuju oko toga kako bi ona trebalo da izgleda. Ključna linija razdvajanja nije Istok–Zapad, već Sever–Jug. Između bogatih nacija naviknutih da kreiraju svetski poredak i siromašnog dela sveta koji više ne želi da bude pasivni posmatrač. Prvi bi da sačuvaju svoje privilegije, Globalni jug bi da se njegov glas snažnije čuje.

Pakt ne pominje reforme sistema UN, posebno Saveta bezbednosti u kome, mimo deset nestalnih članica, pet stalnih –– SAD, Velika Britanija, Francuska, Rusija i Kina – imaju pravo veta. Mnoge zemlje traže proširenje saveta kako bi bolje zastupao svet koji je umnogome različit od onog na kraju Drugog svetskog rata. Afrika insistira da se ispravi „istorijska nepravda”. Azija, Pacifik, Latinska Amerika i Karibi očekuju da se „poboljša” njihova reprezentativnost.

Francuski predsednik Emanuel Makron saglasan je da bi stalni članovi trebalo da postanu Nemačka, Japan, Indija i Brazil, ali jedno je izvesno: kvintet se neće odreći prava na veto i teško da bi ga dodelio novim članicama.

Krize su prilika za reforme, za poziv na zajedničku akciju, ali indiferentnost „pet veličanstvenih” bitno utiče na neefikasnost Svetske organizacije. Iako su zasedanjem dominirali ratovi u Ukrajini i na Bliskom istoku, UN nisu ponudile ni jednu mirovnu inicijativu. To što nisu ima jednostavno objašnjenje: takav je odnos snaga među velikim silama koje određuju kako se tumače ne samo Povelja UN već i međunarodno pravo koje je, da se ne zavaravamo, stvoreno na bazi njihovog najšireg konsenzusa. Dovoljna je jedna reč Amerike da se u savetu prekinu sve debate o ponašanju Izraela u Gazi. Ili jedna reč Kine da se ne razgovara o pravima muslimanske manjine Ujgura.

Uzalud su se lideri u Njujorku nadali da će uspostaviti međusobno poverenje. Toga nije bilo od osnivanja UN. Samo se u nekim periodima činilo da je kroz dijalog moguće prevazići razlike koje su postojale, postoje i postojaće. Možda i nije tako strašno kao što se predstavlja. U vreme hladnog rata, Savet bezbednosti bio je gotovo potpuno paralisan. Tokom čitave 1959. izglasao je samo jednu rezoluciju, i nije se sastajao duže od tri meseca.

Danas je Savet aktivan. UN nisu iluzija. Ratove ne uspevaju da spreče, ali su mnoge kontrolisale mirovnim misijama, sprečile ili ublažile humanitarne katastrofe. U drugim slučajevima su potpuno bespomoćne. Kao u slučaju ratova u Ukrajini ili na Bliskom istoku. Novo vino, stara boca.

Oduvek je bilo da moćni rade šta hoće, a slabi ono što moraju. Predsednik Srbije svakako nije bio jedini koji je to očekivao, pa je, treći put zaredom, govornicu Generalne skupštine iskoristio da gandijevski kritikuje svetske moćnike, pre svega Zapad, za uzurpaciju svetskog sistema, za nametanje svoje volje, za dvostruke standarde u tumačenju događaja...

Predsednik je uveren da će njegove reči dugo odzvanjati koridorima palate na Istočnoj reci. Iako njegov govor ima efekat melema po Africi i Aziji, pre bih rekao da će brzo biti zaboravljan bez obzira na istinitost poruka – kakve je slao i Slobodan Milošević. Međunarodni sistem nije stvoren po robovlasničkom modelu. Veliki ne traže apsolutnu pokornost, ostavljaju neki prostor slobode, ali ne vole da im neko deli lekcije. Uostalom, i UN su efikasne onoliko koliko im velesile to dopuštaju.

Vučić se poslužio deduktivnom metodom. Mišljenja je da je Pandorina kutija otvorena mnogo pre napada na Ukrajinu – bombardovanjem SR Jugoslavije bez dozvole Saveta bezbednosti. Malo etnocentrizma nije na odmet, iako će pre biti da mitska kutija nikada i nije bila zatvorena.

Nisu tema ovog teksta panegirici upućeni Vučiću iz Beograda, mada neke ne mogu da preskočim. „Odlučan i nepokolebljiv, kao i svaki put do sada! Pamtiće svet reči našeg predsednika” (Miloš Vučević), govor „bio izvanredan i pogodio suštinu kolapsa međunarodnog pravnog sistema, koji je započeo nelegalnom agresijom na tadašnju SR Jugoslaviju (Ivica Dačić), što je „presedan koji je zgazio svetski mir” (Ana Brnabić) i tako „ogolio neprijatnu istinu da neki od onih koji tvrde da su najveći zagovornici međunarodnog prava u slučaju Srbije to međunarodno pravo nisu poštovali” (Marko Đurić).

Vučić je buntovno odabrao da Srbiji dodeli ulogu „malog kamenčića u cipeli moćnih”. Formulacija deluje višestruko iznenađujuće. Otkud da ambiciozni predsednik, koji Srbiju opisuje kao lučonošu sloboda, svojoj zemlji dodeli minimalističku, čak i pežorativnu ulogu „kamenčića”? Zar Vučić ne zna kako se rešava problem levog smetala? Čovek zastane, skine cipelu i izbaci kamenčić. Ode Srbija niz makadam.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista