I posle Tita – Kuća cveća

Dok je bio u punoj snazi, Tito se nekoliko puta izvlačio iz obruča. Na Sutjesci, Neretvi, iz pećine u Drvaru. Ni Staljin nije znao kako da izađe na kraj s njim. Kada je otišao u večna lovišta, tek su krenule ofanzive kako na njegov lik i delo, tako i na njegove spomenike, uglavnom u bronzi, a naročito na njegov onozemaljski Vrhovni štab, stacioniran u Kući cveća. Lik i delo su mu poprilično zamrljani, spomenici i biste su bačeni u podrume ili pretvoreni u sekundarne sirovine. 
Ali i 44 godine posle smrti, Josip Broz počiva „kano klisurine”. Za mlađe, to je deo stiha nekadašnje himne „Hej, Sloveni”. Dakle, ni da mrdne! 
Da li je onda inicijativa gradonačelnika Beograda Aleksandra Šapića da vrati Tita u Kumrovec, odakle je došao, a da Kuća cveća postane mesto gde će počivati najveći srpski velikani, unapred bila osuđena na propast? Naravno da jeste. I ne samo zbog toga što je još jednu polemiku o sudbini Brozovog poslednjeg konačišta presekao predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je u intervjuu za „Politiko” rekao da se to neće desiti. 
– Nikad nisam bio veliki ljubitelj komunista i komunističkog režima, ali Josip Broz Tito je deo naše istorije, živeo je ovde i sahranjen je ovde i ostaće deo srpske i jugoslovenske države – poručio je Vučić. 

Dok bi mladi Vučić znao šta će sa Kućom cveća i njenim stanarom, ovaj Vučić je svestan da je to ne samo traćenje vremena već i igranje sa živcima kako braće nesvrstanih, tako i većeg dela sveta koji je Tita odavno prihvatio kao globalni brend. Jednostavno, maršal je umeo da radi na svom imidžu. Veoma se starao da od sebe stvori pop ikonu, kao balkanski miks Če Gevare i Fidela Kastra. To što je bio austrijski kaplar u Prvom svetskom ratu, prekomandovan u Kominternu kao Staljinov operativac najvišeg ranga – kažu da je odlično pucao iz pištolja u protivnike, naročito ako je meta bila vezana – a potom šef KPJ i vođa narodnooslobodilačke borbe i pobedničke vojske u Drugom svetskom ratu, nije dovoljno da bi se potpuno osvetlio njegov lik i istorijska uloga. 
Kada su Englezi i Amerikanci, uz asistenciju Staljina, pustili kralja, otadžbinu i čiča Dražu niz vodu, Tito je umeo da iskoristi šansu i uz pomoć Crvene armije, sa partizanskim snagama oslobodi Jugoslaviju i sprovede komunističku revoluciju. Ali tu se ne zaustavlja, već se odriče Staljina i Sovjetskog Saveza, stekavši time titulu „crvenog superstara” na Zapadu. 
Neće se dugo na ovim terenima pojaviti igrač takve klase koji je prepoznavao globalne procese i po pravilu postajao jedan od njihovih značajnijih učesnika, što je pokazao kada je sa predsednikom Egipta Abdelom Naserom i indijskim premijerom Džavaharlalom Nehruom osnovao Pokret nesvrstanih, postavši lider trećeg sveta. Uz globalno pozicioniranje, voleo je žene, viski, vesterne i gajio hedonistički pravac mekog socijalizma. Tako je Juga postala draga destinacija za holivudske zvezde i sigurna kuća za teroriste u koju se sklanjao čak i Karlos Šakal, koga je u hotelu „Metropol” privodio jedan od mladih operativaca tajne službe Jovica Stanišić. 
Oslikana protivurečnostima, Titova glazura je daleko prevazilazila teritoriju sastavljenu od šest republika, prikazanih na grbu kao buktinje, koje će se i bukvalno razgoreti u građanskom ratu posle njegove smrti. 
Gradeći nesmetano kult ličnosti i sprovodeći diktaturu jednopartijskog sistema, bravar sa raskošnim političkim talentom, gotovo lordovskim, ipak stvara takav sistem u kojoj radnici samoupravljači dobijaju besplatne stanove, besplatno školstvo i zdravstvo, pa će se, ako se priseti, i Aleksandar Šapić složiti kako je prvi put umočio svoje kupaće gaćice na bazenu na Banjici, izgrađenom u talasu obnove, izgradnje i modernizacije socijalističke Jugoslavije. 
Nekrunisani crveni monarh, kome su podanici i partijski apartčici gradili grandiozne građevine kao lične rezidencije nije privatizovao nijednu od tih velelepnih palata, niti ih je prepisao svojim sinovima i unucima, već ih je ostavio državi, a potom su zemlju preuzeli njegovi posilni, komesari, cenzori i operativci mitske Udbe, stvarajući novi pljačkaški sistem u senci nekrofilske parole „I posle Tita – Tito”. 
Naravno da su najnesposobnije kadrove u međurepubličkoj podeli revolucionarnog rada imali srpski komunisti, pošto su ostaci predratne građanske i intelektualne klase pobijeni u masovnoj odmazdi koju su sprovele Titove jedinice krajem 1944. i početkom 1945. godine po Srbiji, a naročito u Beogradu. Zatim su se njegovi najviši rukovodioci nasilno uselili u otete vile na Dedinju, ali ne da bi se obračunali sa umetničkim slikama i stilskim nameštajem, stavljajući ih pred streljački stroj, već da bi uživali u dividendama tek osvojene vlasti. 
Interesantno je da su naslednici tih revolucionara privatizovali ta zdanja u osvitu demokratije, pretvorivši se od pripadnika crvene buržoazije u novorođenu klasu novobogataša, prelivajući društvenu svojinu u svoje džepove redizajniranih šinjela. Umesto odela marke CK, presvukli su se u bosove. Međutim, Titov unuk Joška Broz nije prisvojio ni jednu od rezidencijalnih vila, niti je Kuću cveća preuzeo kao porodičnu grobnicu, živeći na idealima svoga dede koji su se srušili kao zemlja čuda koju je stvarao. 
Srpski istoričari i intelektualci se uglavnom slažu da je Titova Jugoslavija bila zapravo vremenska crna ili crvena rupa u kojoj su ostale republike pripremale teren za konačno sticanje nezavisnosti, dok je Srbija koja je jedina dobila dve pokrajine, postala talac i žrtva takve ideologije i takve države. 
Ali Jugoslaviju nije stvorio Tito, već kralj Aleksandar posle Prvog svetskog rata, stvarajući jedan od najkontroverznijih projekata u nacionalnoj istoriji, kada je Srbiji, kao pobedničkoj sili Velikog rata, pridružio ostatke srušene Austrougarske imperije. 
Jedan od njenih stanovnika, rođen u Kumrovcu, avanturista sa političkim talentom koji mora da potiče od Svevišnjeg, iako mašinski radnik sa više kodnih imena nije verovao u njega, već je činio sve da ga zatre, ostao je to što zapravo jeste. Deo istorije koja je možda bila zabluda, ali koju smo živeli i od koje se može ponešto i naučiti! 
To je znao i Vojislav Šešelj, kada je glogovim kocem početkom devedesetih godina šetao Beogradom, sa porukom da će najzad ukokati najstrašnijeg antisrpskog vampira. Pragmatični Voja je znao da je to nemoguće učiniti, ali je znao nešto drugo: da će mu taj performans doneti cenzus i da će ga Titov duh, njegov idol iz mladosti rane, pomilovati po glavi i obezbediti mu ulaz u parlament. 
Poslednju liniju odbrane Kuće cveća pred vojvodom koji je jurišao, držao je ambiciozni oficir JNA Veselin Šljivančanin. Maršal je opet izašao iz obruča, ali zemlja koju je vodio uveliko je bila na samrti!