Fantazam i taština praznine

Od druge polovine dvadesetog veka u društvenim i humanističkim naukama se sve češće sreće termin kriza reprezentacije. Ovim terminom se označava proces nestanka uobičajenih shvatanja umetnosti i nauke i prihvatanje ideje o nemogućnosti ovih disciplina da adekvatno predstave umetničku nameru i objektivno opišu realnost. Kriza reprezentacije se postepeno proširuje i na svet politike, pa se od kraja dvadesetog veka počinje govoriti o krizi politike i nemogućnosti klasičnih parlamentarnih procedura da adresiraju zahteve i nezadovoljstva građana. Takođe, jedan od uzroka ove krize je i nemogućnosti klasičnih parlamentarnih institucija da u značajnoj meri utiču na one fenomene koji su od najvećeg značaja za život građana, poput ekonomskih procesa.

Ovakva kriza politike se najbolje može razumeti ako se uzme u obzir da od osamdesetih godina prošlog veka sa razvojem neoliberalizma i globalizacije klasični oblici parlamentarne i stranačke politike na nivou nacionalnih država više nisu adekvatni kanali kroz koje se nezadovoljstva građana mogu kanalisati i adresirati. Iz ovog razloga se sve veći broj građana okreće alternativnim oblicima političkog delovanja, u koja kanališu svoja nezadovoljstva tradicionalnim političkim institucijama. Drugim rečima, nastaje politički vakuum usled nemogućnosti organizovanog i kolektivnog političkog delovanja da na značajan način utiče na one društvene i ekonomske procese koji izazivaju sveopšte nezadovoljstvo, poput siromaštva, nezaposlenosti, sve manje dostupnog kvalitetnog zdravstva, obrazovanja i slično.

U takvoj situaciji dolazi do uspona alternativnih oblika političkog delovanja i grupisanja koji obećavaju izlaz iz ćorsokaka tradicionalne politike. Jedan od tih oblika je i vouk (woke) kultura, koju karakteriše fokus na različite identitetske podele i grupisanja kao i ekstremna moralizacija brojnih oblika svakodnevnog ponašanja i mišljenja. U tom smislu, vouk kultura ima funkciju surogata za stvarne društvene promene kroz političko delovanje. Kod onih koji je praktikuju stvara doživljaj ličnog značaja i superiornosti, pošto podrazumeva fokus na brojne nepravde i nezadovoljstva sa kojima se građani svakodnevno suočavaju. Prakse od kojih se ova kultura sastoji karakteriše shvatanje tih nepravdi i nezadovoljstava kao uzrokovanih malicioznošću i nemoralnošću različitih identitetskih grupacija, za koje se pretpostavlja da su inherentno „opresivne” i stoga u svojoj suštini na strani „zla”. S druge strane, akteri vouk kulture stoga sebe stavljaju na pijedestal, jer u takvoj postavci oni inherentno igraju ulogu moralnog „dobra”.

Neke od praksi koje spadaju u vouk kulturu, poput zabrane javnog govora određenim pojedincima, otkazivanja pojedinih javnih događaja ili javno posramljivanje na društvenim mrežama, u velikoj meri podsećaju na ponašanje aktera pod snažnim uticajem onoga što je Niče nazvao „resentimanom”. Prema Ničeu, resentiman predstavlja sentimet nemoćnih aktera, koji se zbog toga što ne mogu da izmene svoj položaj zadovoljavaju onim aktivnostima i verovanjima u kojima bivaju predstavljeni kao moralno superiorni. Na isti način, vouk kultura suštinski predstavlja zamenu za stvarno političko delovanje, koje bi uticalo na duboke uzroke nezadovoljstava sa kojima se svakodnevno suočavamo, a sastoji se mahom od moralističkih i simboličkih pozivanja na rešavanje identitetski shvaćenih nepravdi.

Poslednjih godina, vouk kultura dobija dimenziju „fantazma”. Jedan od alternativnih kanala politike, koji takođe nastaje poslednjih decenija, jeste radikalno desni populizam koji dovodi u pitanje tradicionalne političke institucije, pozivajući se na volju „naroda” i „običnog čoveka”. U diskursu populista, vouk kultura dobija ulogu koju takođe imaju migranti i druge manjine, te se predstavlja upravo kao uzročnik nezadovoljstava sa kojima se građani svakodnevno susreću. Stoga vouk kultura postaje fantazam, tj. nevidljivi element savremenog društva koji iz senke izaziva različite negativne pojave. Na taj način, populisti uzimaju vouk kulturu za žrtvenog jarca, tvrdeći da će se njenim uklanjanjem adresirati nezadovoljstva koja more građane zapadnih društava.

Početkom dvadesetog veka, italijanski filozof i socijalistički političar Antonio Gramši je taj istorijski trenutak opisao ovim rečima: „Stari svet umire, a novi se tek rađa – sada je vreme čudovišta.” Zapadni svet se upravo nalazi u jednom ovakvom interregnumu, neoliberalni politički projekat, koji je obesmislio klasične političke institucije i aktere, od početka ovog veka se nalazi u krizi, a u isto vreme na horizontu se ne nazire drugačiji oblik socioekonomskog uređenja. U takvom prelaznom periodu, različiti groteskni oblici političkog delanja izviru na površinu, poput vouk kulture, koja svodi političku komunikaciju na moralizujuće takmičenje u stepenu opresije i viktimizacije. Na drugom kraju su radikalno desni populisti koji mobilišu građane brojnim zavereničkim narativima o elitama koje, između ostalog, koriste vouk kulturu za promovisanje svojih malicioznih interesa. Budućnost stoga izgleda neizvesno i postavlja se pitanje da li će se u perspektivi pojaviti novi oblik političkog angažovanja koji će premostiti ponor između kriznog stanja u kojem se nalazimo i neke bolje sutrašnjosti.

*Naučni saradnik, Univerzitet u Beogradu, Institut za filozofiju i društvenu teoriju