Bombe glasnije od razuma

Istekla je godina smrti, nemilosrdnih razaranja, gladi i zaraza, otvorena Hamasovim masakrom jevrejskih civila i nastavljena jednim od najsurovijih obračuna Izraela sa Palestincima tokom decenija okupacije i međusobnog konflikta. To što je svetskim medijima i dalje zabranjen ulazak u pojas Gaze nije sprečilo da se saznaju razmere katastrofe. Ono što je počelo ubistvom 1.200 Jevreja na jugu Izraela i odvođenja oko 250 talaca, u uzvratnom udaru se pretvorilo u brutalno kolektivno kažnjavanje.

Bilans je blizu 42.000 stradalih, mahom žena i dece, i 95.000 ranjenih. Prema evidenciji UN, do sada je poginulo najmanje 148 službenika Svetske organizacije i 337 zdravstvenih radnika. Ubijena su 134 novinara, najviše palestinskih. Izraelske bombe i granate padaju svakodnevno ne birajući ciljeve, uključujući i izbegličke logore predviđene kao bezbedne oaze za oko 1,9 miliona Palestinaca, što je 86 odsto stanovništva. Uništeno je ili oštećeno 70 odsto civilne infrastrukture. Gaza dahće pod 30 miliona tona ruševina više od polovine stambenih zgrada. Uništeno je 92 odsto puteva.

Vlada stalna nestašica hrane, lekova, medicinskog materijala i energenata. Potrošnja vode pala je za 90 odsto. Organizovano izgladnjivanje učinilo je da više od milion ljudi gladuje, devetoro od desetoro dece je neuhranjeno. U pojasu je zatvoreno više od polovine bolnica.

Godinu dana od početka najkrvavijeg od svih dosadašnjih ratova Izraela i Hamasa, uključujući i invaziju 2014, perspektive za prekid vatre koji bi vodio oslobađanju preostalih talaca u zamenu za puštanje jednog broja Palestinaca iz izraelskih zatvora deluju sumorno posle nedelja posredničkih napora SAD, Egipta i Katara.

Zapanjujuće brutalan izraelski način vođenja rata mnogi su očekivali. Netanjahuovi saveznici su ispisali blanko ček i ignorisali kršenje zakona rata i međunarodnog humanitarnog prava. Izrael je izračunao da je 15–20 civila sasvim prihvatljiva kolateralna šteta za likvidaciju jednog Hamasovog borca. Koristio je „glupe” bombe ne želeći da upotrebljava preciznije, ali skuplje „pametne” bombe protiv „nebitnih ljudi”.

Netanjahu je svojom osvetničkom politikom pokušao da sebe predstavi kao heroja bezbednosti, mesijanskog spasitelja. Kapitališući na traumi, uspeo je da kontrolom znatnog dela medija onemogući da izraelska javnost vidi ono što vidi svet. Od „jedine demokratije Bliskog istoka” stvorio je društvo podeljeno između nasilja i apatije koje naginje diktaturi. Uspeo je da podeli Jevreje u Izraelu i one u dijaspori.

Izrael je mesecima tražio razumevanje pokušavajući da objasni da je suočen sa neprijateljem koji se krije po tunelima i među civilima, a nije razmišljao o raketama koje pogađaju bolnice, škole ili džamije. Netanjahu je za godinu dana prokockao sve simpatije sveta, koji je posle najvećeg gubitka jevrejskih života u jednom danu od vremena Holokausta branio pravo Izraela na odbranu. Završio je na poternici Međunarodnog krivičnog suda zajedno sa liderom Hamasa Ismailom Hanijeom iza čije likvidacije u Teheranu stoji Mosad. Izrael je pred tribunalom optužen za genocid.

Uporno je premijer odbijao sve što je predsednik SAD Džozef Bajden od njega tražio: prekid vatre, izbegavanje masovnih civilnih žrtava, uzdržavanje od kopnene ofanzive na jug pojasa Gaze, omogućavanje dostavljanja humanitarne pomoći, plan šta će biti sa Gazom kada rat prestane. Ima plan, ali ga ne saopštava: aneksija, proterivanje Palestinaca i podizanje jevrejskih naselja.

Usudio se da Bajdena u maju navede da pod svojim imenom prezentuje izraelski plan, a kada se učinilo da je sporazum na vidiku, Netanjahu ga je torpedovao postavljanjem novih zahteva. Suprotno dogovoru, odbija da povuče snage iz pojasa i hoće vojnu kontrolu na neodređeno vreme.

Doprineo je da Izrael zapadne u nezapamćenu izolaciju, ali i rastu antisemitizma. Dočekao je da i SAD počnu da se distanciraju. Bajden je bio „zgrožen” pogibijama međunarodnih humanitaraca. Amerikanci zarad sopstvenog kredibiliteta i talasa propalestinskih protesta ne smeju više da „bezrezervno” podržavaju Netanjahuovu politiku. Britanci smanjuju isporuke naoružanja. Evropske zemlje priznaju Palestinu.

Netanjahu je ponovo protiv Izraela okrenuo arapski i muslimanski svet. Egiptu ga je dosta. Sam je odgovoran što nije uspeo da uspostavi diplomatske odnose sa Saudijskom Arabijom.

Frontovi rata su se proširili. Oslanjajući se na ono što bi se u drugim slučajevima zvalo državni terorizam, likvidirao je lidera Hamasa u Teheranu, a potom i vođu libanskih Hezbolaha u Bejrutu. Rizikujući Treći libanski rat, organizovao je diverzantske akcije, a potom pokrenuo vazdušnu i kopnenu ofanzivu protiv proiranske šiitske grupe koja u znak solidarnosti svakodnevno gađa Galileju na severu Izraela, odakle je iseljeno 60.000 ljudi.

Izazvao je odmazdu Irana, koji je, drugi put ove godine, raketama gađao ciljeve po Izraelu. Netanjahu je obećao oštar uzvratni udar od koga zavisi da li će Bliski istok utonuti u opšti rat. Represija neviđena decenijama podigla je do maksimuma tenzije na Zapadnoj obali. Jemenski Huti ozbiljno su poremetili međunarodni pomorski saobraćaj raketirajući brodove po Crvenom moru.

Nijedan od dva proklamovana ratna cilja u Gazi nije ostvaren: nema obećavane „totalne pobede”, taoci nisu na slobodi. Slično je i u Libanu: Hezbolasi nisu „eliminisani”, a 60.000 iseljenih Jevreja ne može da se vrati u svoje domove na severu. Samo je Netanjahu još na vlasti gurajući Izrael od demokratije ka autoritarnosti pod kontrolom militantnih nacionalista, religioznih cionista i stranaka ultraortodoksnih Jevreja.

Premijer uporno ignoriše zahteve da povratak kući preostalog 101 taoca bude apsolutni prioritet ultradesničarskog kabineta, ali on nije u stanju da prestane da se bavi sopstvenom i budućnošću vlade i da se okrene budućnosti zemlje. Ima za to sasvim lične razloge jer zna šta ga čeka. Ne samo moguć odlazak u zatvor zbog tri korupcionaška procesa koja se protiv njega vode već i zbog odgovornosti za šok koji je Izrael doživeo 7. oktobra u 6.29 ujutru dok je on bio u vili letovališta Herclija.

Da li je rat mogao da se spreči? Ronen Bar, šef bezbednosne agencije Šin Bet, upozorio je premijera još jula prošle godine da je rat sa Hamasom neizbežan, ali da ne može da odredi tačno vreme. Premijer se složio da Bar svoja saznanja prenese i šefu opozicije. Jair Lapid je ovog avgusta Top o­f Fo­rmna sastanku civilne komisije za istragu prošlogodišnjeg masakra – Netanjahu uporno odbija formiranje državne komisije – tvrdio je da su kabinet i predsednik Isak Hercog imali uvid u poverljiva dokumenta u kojima se konstatuju „upozorenja bez presedana o bezbednosnim rizicima”. Netanjahu je delovao ravnodušno.

Doprineo je padu tradicionalnog poverenja u armiju koja ima svoj deo odgovornosti. Upozoravala je, ali se nije ponašala u skladu sa upozorenjima. Dopustila je da elitna divizija sa juga Izraela bude prebačena na Zapadnu obalu samo koji dan pred upad Hamasa.

Godinu dana je dug period da bi se nastavilo sa ovako tragičnim vojnim operacijama. Rat je odneo živote više od 700 izraelskih vojnika, uključujući petoricu pukovnika. Nastavlja se agonija talaca i njihovih porodica. Premijer se sramno ne obazire što ga stotine hiljada demonstranata po Tel Avivu i Jerusalimu nazivaju „ubicom”.

Hamas je po nekim procenama izgubio 10.000 boraca, ali džihadisti koji vode islamističku grupu smatraju da je njihova i smrt desetina hiljada palestinskih civila pravedna žrtva. Ovo je rat u kome Netanjahu između ostanka na vlasti i života talaca bira vlast i nove ratove. Vođa Hamasa Jahja Sinvar ni posle godinu dana ne razmišlja šta se dogodilo njegovom narodu. Dovoljno mu je da vidi šta se događa njegovom smrtnom neprijatelju, Izraelu. Košmar bez kraja.