Začarani krug poremećaja ishrane

Iako se često stavlja znak jednakosti između mršavog, tj. vitkog izgleda i anoreksije, manje je poznato da su poremećaji ishrane veoma teški i najsmrtonosniji psihijatrijski poremećaji, a podaci govore da je stopa smrtnosti kod obolelih od anoreksije i do 15 odsto, a kod bulimije do tri odsto. Takođe je manje poznato da su poremećajima ishrane najpodložniji adolescenti – devet puta češće devojke od mladića. U nedostatku nacionalne, imamo svetsku statistiku koja govori da od bulimije oboleva 12 na 100.000 osoba, dok anoreksiju imaju četiri osobe na 100.000 ljudi. I dok anoreksija najčešće počinje između 12. i 14. godine, odnosno u ranom pubertetu, kada se dešavaju najintenzivnije psihičke i telesne promene, početak bulimije obično se vezuje za kasnu adolescenciju – srednju školu ili fakultet.

Primarijus dr Marija Đurović, načelnica Odseka za adolescentnu psihijatriju i psihoterapiju KBC „Dr Dragiša Mišović” u Beogradu, kaže da će se uskoro objaviti rezultati velikog epidemiološkog istraživanja o poremećajima ishrane, u okviru koga su stručnjaci ove bolnice pratili hospitalno lečene pacijente od 1997. do 2024. godine. Naša sagovornica, koja ima bogato kliničko iskustvo u radu sa mladima koji pate od poremećaja ishrane, u razgovoru za list „Politika” kaže da je pre dvadesetak godina godišnje bilo dva-tri hospitalno lečena pacijenta, dok ih je danas između 60 i 80 godišnje.

„Polovina hospitalno lečenih pacijenata na našem Odseku za adolescentnu psihijatriju i psihoterapiju boluje od poremećaja ishrane, a u moju ambulantu svaki dan dolaze mlade osobe sa ovim problemom. Mi ne znamo da li je u pitanju stvarno povećanje broja osoba koje imaju anoreksiju i bulimiju, ili se o ovim poremećajima ishrane više govori u javnosti, ali nedavno mi je pacijentkinja koja se bavi javnim poslom rekla da je na ’Instagramu’ govorila o svom iskustvu lečenja anoreksije i sakupila preko 100.000 pratilaca koji joj gotovo svakodnevno govore o svojim borbama sa skazaljkom na vagi, iznurujućim dijetama i telesnim vežbama. Međutim, uprkos rasprostranjenom uverenju, anoreksija nije sinonim za držanje dijete i skidanje kilograma – to je pokušaj nezrele mlade osobe da drži pod kontrolom nagle promene koje se dešavaju u njenom telu. Ona najčešće počinje između 12. i 14. godine, kada pubertet donese velike promene u izgledu tela, koje ponekad preplaše devojčice – neke od njih mentalno nisu spremne da prihvate veće grudi i bokove, neke ne žele da izgledaju kao odrasle žene, niti žele da liče na svoju mamu, već na popularne influenserke na društvenim mrežama i ulaze u začarani krug anoreksije, vođene željom da istovremeno drže pod kontrolom svoj telesni izgled, izgube neki kilogram i tako postanu popularnije u društvu. Međutim, anoreksija se često javlja i kao reakcija tinejdžera na (preteći) razvod roditelja, prekid emotivne veze, bolest i smrt člana porodice ili neki iznenadni gubitak”, objašnjava naša sagovornica.

„Fokus na fizički izgled nije stavljen u 20. veku, u kome se prvo pojavljuju manekenka Tvigi, a kasnije i super modeli – spoljašnja lepota bila je u fokusu još u antičko vreme, a otac psihoanalize je govorio da je za formiranje ega najvažniji telesni ego. Međutim, u savremenom društvo to je dovedeno do apsurda, pa telo danas mora biti „dokaz” da se na njemu radi, bilo kroz fizičko vežbanje, pravilnu ishranu ili izgladnjivanje. Mi živimo u narcističkoj kulturi u kojoj postoji imperativ bavljenja sopstvenim telom, zbog čega imamo stalnu potrebu da drugome pokazujemo kako vežbamo, šta jedemo... Kada vidite instagram nalog na kojem je pregršt hrane i recepata za zdrave obroke, jasno vam je da je unutrašnji svet te osobe pun namirnica, ali i nerazrešenih konflikata, a bavljenje telom predstavlja pokušaj da se ti problemi stave pod kontrolu. Zbog toga stručnjaci ističu da anoreksija i bulimija nisu poremećaji ishrane, već mentalne bolesti – nezadovoljstvo telom reflektuje brojne psihološke probleme sa samopouzdanjem, samopoštovanjem, depresijom... Osoba se trudi da drži pod kontrolom ono što je vidljivo, odnosno telo, ali skidanjem kilograma istovremeno ne nestaju depresija, anksioznost ili druge neprijatne emocije, pa uverenje tipa ’promeniću život ako promenim telesni izgled’ nema psihološko utemeljenje. Među mojim pacijentkinjama ima puno prelepih i vitkih devojaka koje mi govore da su grozne i ružne, ali to najčešće nikakve veze nema sa njihovim izgledom, već sa velikim unutrašnjim nezadovoljstvom sobom”, upozorava naša sagovornica.

Dr Marija Đurović ističe da anoreksične osobe veoma retko samovoljno dolaze na lečenje, a roditeljima je potrebno mnogo vremena da shvate veličinu problema, jer mlada osoba krije da gladuje, baca hranu, oblači široku odeću, pa majke i očevi najčešće slučajno vide da je ona izgubila deset ili dvadeset kilograma. Čak i kada vide gubitak kilograma pomisle da je to samo hir i da će proći sa pubertetom, a to često čuju i od lekara. Istina je da nekada prođe, ali svaka deseta ili petnaesta anoreksična osoba umre od posledica ove bolesti, bilo da je u pitanju hipoglikemijska koma, iznenadni zastoj srca ili suicid. I osobe obolele od bulimije odbijaju lečenje u početku, ali kada počnu da povraćaju nekoliko puta dnevno, život im se pretvori u agoniju i onda potraže pomoć stručnjaka.

Naša sagovornica skreće pažnju na opasnost od samozvanih stručnjaka koji su preplavili društvene mreže i nude brza rešenja i dodaje da su nedavno hospitalizovali devojku kojoj je samozvana „lekarka kvantne medicine” i „nutricionista” smanjila težinu od 52 na 38 kilograma i dovela je na ivicu života i smrti. Ona zaključuje da se sve više trenera, koji su završili DIF, bavi nutricionizmom, nutricionisti se bave psihoterapijom, zbog čega psihijatri podsećaju da su anoreksija i bulimija najsmrtonosnije psihijatrijske bolesti koje nisu samo poremećaji ishrane, već ozbiljni mentalni poremećaji.