Jednoličan život

Počelo je tako što je rođen u sedmom mesecu majčine trudnoće. Žurilo mu se, kako su se tada roditelji šalili, a moguće i nadali, da menja ovaj ludi svet na bolje. No, ne može se baš reći da je kasnije tokom života dobijao, ali ni priželjkivao takve ingerencije, niti da se za njih borio. Živeo je jednostavnim, napornim, ali krajnje prosečnim životom. Kada se tražilo od njega da naporno radi – naporno je radio. Kada je trebalo da se nečega odrekne – odricao se. Kada se očekivalo da zalegne – i to je činio. Međutim, nikada nije imao inicijativu niti liderske ambicije. U velikoj meri prepuštao se životu da ga sam nosi i slučajnostima da zatalasaju njegov jednolični život.

Svojevremeno se, nakon završene srednje škole usmerenog obrazovanja na smeru knjižar-knjižničar, zaposlio u jednoj izdavačkoj kući. Doduše, ne na strukovnoj poziciji za koju je učio, već na onoj na koju su ga usmerile životne okolnosti porodične nemaštine.

Poslednje tri decenije radio je kao raznosač knjiga za jednu veću izdavačku kuću. Revnosno je teglio masivne pakete po knjižarama neretko smeštenim u pešačkim zonama, prostranim šoping centrima ili pak uskim uličicama, sokacima pod kaldrmom, uvučenim haustorima starih delova grada do kojih je moralo da se dolazi peške. Bilo da su kišni dani, vetroviti, snežni, ledeni ili da je po sredi njihova toplotna suprotnost izražena u vrednostima preko plus 30, pa i 40 stepeni… nikada se nije desilo da izbegne odlazak na radno mesto.

Ono što je bilo neuobičajeno i izdvajalo ga iz proseka je činjenica da od prvog dana zaposlenja nijednom nije bio na bolovanju. Ove godine navršavalo mu se 30 godina staža. Ta radna pozicija pre svega mu je odgovarala zato što od njega nije zahtevala donošenje apsolutno nikakvih odluka. Samo i isključivo izvršenje zadatih obaveza.

Radno vreme bilo je precizno određeno od 9 ujutru do 5 popodne a kontakti sa ljudima svedeni na neophodni minimum potpisivanja dostavnica.

Što se tiče oblačenja, nosio je uvek tamni duks sa kapuljačom navučenom duboko preko glave, maltene do samog nosa, koja mu je stvarala osećaj kao da je nevidljiv. Činilo mu se da je tako lakše mogao da ostvaruje učinak zadatih dnevnih obaveza.

Inače, supruga i on su dugi niz godina gradili usaglašen zajednički život. Na prvi mah se ni jedno ni drugo likom nisu ni po čemu izdvajali iz gomile. Štaviše, redovno im se dešavalo da im se ljudi po nekoliko puta predstavljaju kao da ih prvi put u životu vide.

Njegova zaradica raznosača knjiga i njena platica radnice hemijskog čišćenja zadovoljavali su im želje i htenja. Od prvog dana braka znalo se da 12. jula odlaze na jezero Balaton u skroman privatni smeštaj kod jedne porodice našeg porekla. Uvek je to bila ista soba na prvom spratu, druga vrata levo od stepeništa, jedina obložena i duž zidova i preko plafona cvetnim tapetama sa nežno roze glavicama rascvetalih ruža. Tu bi boravili devet dana. Svakog dana od tih devet pešačio bi brzim hodom 10,5 kilometara zbog njegove hodačke navike stečene na poslu, dok bi ona završavala rad na nekom od omiljenih Vilerovih goblena.

Prve nedelje oktobra četiri dana provodili bi u jednom seoskom domaćinstvu dragih im poznanika koji su se bavili etno turizmom. Po dolasku bi ih tradicionalno čekali: vruća heljdopita, kiselo mleko koje ne ispada iz čaše kada se obrne i sveže spravljeni duvan čvarci. Sa domaćinom bi potom svakog jutra sledio ritual: ranom zorom zabacivali su udice i ćutke džedžali, čekajući da se neki skobalj odluči da prestane da, što kažu„liže kamenje i praćaka se”, te nepcima naskoči na njihovu pecarošku oštricu. Svakodnevno pešačenje brzim hodom 10,5 kilometara, zbog njegove hodačke navike stečene na poslu, bilo je deo rutine i ova četiri dana, dok je ona završavala rad na nekom od omiljenih Vilerovih goblena.

U martu mesecu nezaobilazno su provodili sedam dana u banji. Decenijama isti hotel, ista soba sa pogledom na stari hrast, isti zaposleni: od čuvara parkinga, recepcionera, preko kuvara, konobara, sobarica i čistačica do lekara, fizioterapeuta, bazendžija, masera… I sa svima njima već decenijama ista tema razgovora – nagađanja kada će i da li će ikada doći do renoviranja tog starog banjskog smeštaja. Naravno i tih sedam dana svakodnevno bi pešačio brzim hodom 10,5 kilometara zbog njegove hodačke navike stečene na poslu, dok bi ona završavala rad na nekom od omiljenih Vilerovih goblena.

Ipak, jeste postojalo nešto što je iskakalo iz tog šablona životne kolotečine i potvrđivalo onu latinsku: Exceptio firmat regulam – izuzetak potvrđuje pravilo.

On je mnogo voleo da – peva! Ne, ni u ovom slučaju nije bilo slova o bilo kakvoj šansonjerskoj ambiciji, želji da postane profesionalni pevač ili, ne dao Bog, javna ličnost. Ono što je ispunjavalo njegovu očito dobro skrivanu ili potisnutu umetničku potrebu za iskazivanjem bilo je da na slavi kod venčanog kuma, dakle, jednom godišnje, otpeva splet pesama uz kuminu pratnju na klaviru. I to je sve. Tako je on, od prvobitnih neretkih komentara da je autističnog ponašanja, postao poželjni lik na slavi čije su pojanje svi iščekivali.

Njegov bezlični glas tokom govora doživljavao je nadrealnu transformaciju u raspukli ton emotivnog izražaja dok je formirao vokale u pevanju.

E, sad, može se reći da se i u ovom slučaju radilo o njemu svojstvenoj rutini jer se istovetni repertoar ponavljao iz godine u godinu. Čak se ni redosled pesama nije menjao. Međutim, fakat da su sve oči i uši prisutnih bivale usmerene na njega, a on na to pristajao, nije se uklapao u prvobitni opis njegove ličnosti.

Nakon što se prvi put usudio da propusti glas kroz svoje muške usne uokvirene riđkastim brčićima i bradicom, iz godine u godinu bio je jedini koji je kod kuma na slavi pevao. Gosti bi pili vino, njihali se u ritmu, katkad i teturali pevušeći, nadvikavali se i, kako bi noć odmicala, utrkivali u lascivnostima često neprimerenim povodu okupljanja.

I tako svake godine do ove kada se iznebuha pojavio „uljez”!

Sve je počelo u 21 čas i 37 minuta kada je pogledavši na svoj ručni sat shvatio da kasnije no obično stižu na slavsko veče. Netipično za njega nervozno je gunđao svojoj ženi kako se predugo „lickala i frizirala”. Hitro preskačući stepenike u hodniku starovremenske zgrade, srce kao da mu je podražavalo stakato rad nogu ali ne usled zadihanosti već zbog slutnje i strepnje. Kroz hodnik je odzvanjao glas muškog tenora, njemu potpuno nepoznat i neverovatno milozvučan.

Vrata su se otvorila i imao je šta da vidi: oslonjen šakom na pijanino stajao je mladić, a oko njega ozarena lica kumovih gostiju dok je zvonkim glasom ispevavao tonove, dostižući neslućene visine kojim je bacao u trans prisutne.

Stajao je konsterniran. Utom su počeli tonovi njegove omiljene numere. Mladić je i to znao. Ne mogavši da se suzdrži, sav crven u licu, uskočio je u pesmu i pokušao da natpeva momka.

Jedna od žena, iz gomile zadivljenih slavskih gostiju novim pevačem, oglasila se: „Aman, gospodine, pa svi znamo da Vi lepo pevate, slušamo Vas već godinama. Pustite mladost neka peva!”

Spustio se na obližnju stolicu. Iz grla mlađahnog pevača nizale su se njemu neke nepoznate melodije, neki drugi stihovi…