Japanski kameleon

Od našeg specijalnog izveštača
Solun, 18. novembra – Mnogostrani Takeši Kitano, oskarovac i trostruki venecijanski laureat („Vatromet”, „Lutke”, „Zatoiči”), uvek nepredvidiv, nestašan i ekscentričan, u svakom slučaju umetnik-kameleon jer je istovremeno i glumac i scenarista, reditelj i producent, slikar i autor televizijskih šou-programa, dočekan je u Solunu kako i dolikuje nekom ko je u Evropi odavno stekao status kultnog reditelja.

U zdanju Olimpion, večeras će mu biti uručen „Zlatni Aleksandar” za izuzetan doprinos svetskom filmu (do sada je osvojio 43 nagrade i 25 nominacija), a publika će imati priliku da vidi i njegovo najnovije delo „Ahil i kornjača” s kojim se jesenas premijerno predstavio u Veneciji, ponudivši poetsku, humanu i vizuelno raskošnu dramu iz slikarskog sveta, u formi provokativne polemike sa javnošću koja često precenjuje umetničke ambicije.

„Ahil i kornjača” je ponovo jedan od onih filmova o Vama, poslednji film iz Vaše „samoreflektujuće trilogije” ?

Za sada je tako, ukoliko ne poželim da nastavim sa samoispitivanjem ko sam, šta sam, gde sam i kada sam ko. U filmu „Takešijevi”, istraživao sam konflikt između Bita Takešija, dakle moje persone kao filmske zvezde i Takešija Kitana kao privatne ličnosti. Psihološki sam portretisao dileme protagoniste koji je izgubio osećaj ko je zaista, s obzirom na to da igra mnogo različitih uloga. U „Slava filmadžiji”, drugom filmu iz trilogije, istraživao sam filmskog stvaraoca koji se pita kakav film želi da snimi, zaključuje da to mora biti hit i biva frustriran činjenicom da od hita nema ništa, kao što sam ja frustriran činjenicom da nisam postao Felini. U „Ahilu i kornjači” zaključujem sveukupnu unutrašnju debatu u pogledu umetnosti i zabave. Ako si okupiran umetnošću, jasno je da će kreativni čin rešiti sopstvene probleme i da će pitanje imam li hit postati irelevantno.

Ko ste Vi zapravo? Dvostruka ličnost? Više Bit, manje Kitano? Obrnuto?

Možda nisam filmski maestro kako vas navodim da verujete. Ja sam samo komičar!

Da li zato treba da Vas, kao filmskog stvaraoca, doživljavam manje ozbiljno?

Moje filmsko stvaralaštvo je najluksuznija igračka koju sam ikada imao, zato što je to sinteza mojih svekolikih interesovanja i nastojanja.

Kako je od zvezde televizijske „stendap” komedije Takeši postao reditelj?

Rad na televiziji u šou „Dva Bita”, tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, doneo mi je mnoga iskustva u pisanju scenarija i režiji. Postalo je prirodno da se ja kao glumac, poznat po svom „umetničkom” imenu Bit Takeši, ozbiljnije pozabavim režijom i počnem da se potpisujem svojim pravim imenom. Prvi put sam se kao Takeši Kitano potpisao kada sam počeo da snimam „Nasilnog policajca”. Naravno, u Japanu me dugo nisu doživljavali ozbiljno. Smatrali su da to što radim nije ništa drugo do hobi superstara komedije i zabave.

Šta im je pomoglo da se osveste? „Zlatni lav” za „Vatromet”?

Sve se promenilo te 1997. godine i u Japanu sam od onog koji se u slobodno vreme sticajem okolnosti bavi snimanjem filmova, postao „svetski slavan filmski majstor”!

U Japanu ne baš toliko voljen kao Kurosava?

Voljen kao nestašno dete! Vidite, nemam osećaj da sam pod senkom Akire Kurosave, iz prostog razloga što sam po originalnoj profesiji komičar, autsajder japanskog filma koji je postao filmski reditelj a da nije studirao režiju ili posećivao kurseve u organizaciji japanske filmske industrije. Čak i danas mi je teško da se nazivam „japanskim filmskim stvaraocem”, u pravom smislu te reči.

Da ste veliki poštovalac Kurosave, pokazali ste nam u filmu „Zatoiči” u kojem ste mu načinili omaž?

Gospodin Kurosava je jedan od svega nekoliko reditelja koje obožavam. Njegove sjajno izrežirane scene mačevanja imale su neverovatan uticaj na čitave generacije filmskih reditelja iz celog sveta, koji ga stalno „citiraju”. Imao sam priliku da ga sretnem više puta i uvek bi me ohrabrivao da radim to što radim, tvrdeći da mu se veoma dopada moja sirovost.

Jednom prilikom ste mi rekli da volite Felinija i Godara iako ne umete da objasnite zašto. Od Evropljana ste mnogo naučili?

Prvi zapadni film koji sam ikada video bio je „Ferovijere” (Čovek od gvožđa) Pjetra Đermija. U bioskop koji je, tih 50-ih godina, bio udaljen od moje kuće pola sata vožnje vozom, odveo me moj stariji brat. Kako sam sa projekcije izašao tužan, jer me je potresla beda radnika koju sam video, brat me odveo u kafe da me oraspoloži, a tamo su ga napali kriminalci i oteli mu sav novac. Morali smo da hodamo do kuće čitava dva sata i ja sam zato sve bolje razumeo film čije su mi se scene stalno vrtele u glavi. Bilo je to najtužnije iskustvo u mom životu. Taj prvi susret sa zapadnim filmom.

Poznat mi je Vaš stav da je film umetnost koja kombinuje sve ostale umetničke forme. Dosledni ste u tome?

Film je složena umetnost u koju možete da uključite sve druge vrste umetničkih formi ili elemente zabave. Koliko sam u tome dosledan, na publici je da kaže.

Evropska publika Vas obožava, ovde imate status kultnog reditelja, a i kritičari Vas stalno hvale?

Čudno je što moje filmove bolje razumeju u inostranstvu nego u Japanu, mada nisam u potpunosti svestan reakcija evropske publike. Zapravo, moje je pravilo da nema većeg obožavaoca niti strožeg kritičara tandema Bit Takeši–Takeši Kitano, do mene samog. Ukoliko bih snimio film iznad mojih standarda, imao bih poverenja da ga pokažem bilo kome!