Palestinci postaju sve umorniji od rata

Godišnjica rata u Gazi je prošla, konflikt u Libanu se intenzivira, a raste neizvesnost u očekivanju izraelskog odgovora na nedavno iransko raketiranje. Bliski istok je i dalje na ivici eksplozije, a da li će do nje doći najviše zavisi od premijera Benjamina Netanjahua koji je do sada mnogo puta potvrdio da radije ide iz rata u rat nego da traži diplomatska i politička rešenja.

Svi pokušaji da se isposluje prekid vatre koji bi vodio oslobađanju preostalih jevrejskih talaca i dalje su neuspešni. Strateški ciljevi Netanjahua i njegove ultradesne koalicije suprotstavljeni su mirovnim planovima koje svet pokušava da reaktivira. Ekstremisti rat pokušavaju da iskoriste kako bi anektirali pojas Gaze, raselili 2,3 miliona Palestinaca i ostvarili mesijansku viziju biblijskog Izraela, od reke Jordan do Sredozemlja. Iako to nije glasno tako definisano, time se objašnjava otpor koji izraelski premijer pokazuje prema ideji američke administracije i zemalja EU da se po završetku rata Gaza preda Palestincima – bez Hamasa – i da počne da se radi na trajnom rešenju izraelsko-palestinskog konflikta po formuli dve države.

Vreme za sporazum je povoljnije, pokazuje i raspoloženje stanovnika pojasa Gaze. Suočeni sa svakodnevnim pogibijama i humanitarnom katastrofom Palestinci postaju umorni od rata. Njihova podrška Hamasu je u padu. Jedno nedavno istraživanje pokazuje da oko 60 odsto ispitanika danas smatra da je napad 7. oktobra 2023. bio greška, iako ubedljiva većina veruje da Hamas nije počinio zločine koji su prikazani na video-snimcima tog dana. Dve trećine smatra da je dobro što je taj napad vratio palestinsko pitanje u žižu pažnje sveta.

Konačna odluka pripada Netanjahuu koji ne odustaje od „totalne pobede” nad Hamasom, što je teško ostvarljiva ideja jer Hamas je, koliko god militantan i spreman na terorizam, samo ideja oslobađanja od izraelske okupacije palestinske zemlje. Status kvo znači produžetak rata jer njegov kraj ugrožava Netanjahuovu vlast.

Kada je Izrael 1. oktobra pokrenuo kopnenu invaziju na Liban, rečeno je da su operacije „ograničene” na uzani koridor preko libanske granice i da su „ciljane”, što je prostor proširilo sve do Bejruta, gde su likvidirani neki od lidera Hezbolaha. Danas je pitanje da li će izraelske snage preći Plavu liniju iz 2020, koja ide paralelno sa rekom Litani, na nekih 30 kilometara severno od granice, kako bi uništile lansere i fabrike raketa skrivene po centralnom Libanu.

Odluka koliko će se duboko ući u teritoriju Libana isključivo pripada Netanjahuu i njegovom ratnom kabinetu. Nominalno, operacija treba da obezbedi povratak oko 60.000 Jevreja, koji su zbog jednogodišnjih Hezbolahovih raketiranja morali da napuste svoje domove ispod severne izraelske granice.

Vojska je političarima predstavila više opcija. Ključno je da se uspostavi bezbednosni koridor od minimum 30 kilometara u kome neće biti Hazbolahovih boraca, kako je bilo predviđeno rezolucijom Saveta bezbednosti 1701, kojom je završen rat 2006. godine, ali Hezbolasi to nisu poštovali. „Ukoliko to ne možemo da ostvarimo diplomatskim putem, ostvarićemo na drugi način”, kaže bivši izraelski savetnik za nacionalnu bezbednost Jakov Amidror.

Da li će, posle serije bombardovanja, izraelske kopnene snage krenuti ka centralnim delovima Libana gde su ključne vojne instalacije Hezbolaha? Ili će se zadovoljiti čišćenjem područja uz granicu do uspostavljanja primirja nakon čega bi se u toj oblasti rasporedile jedinice regularne libanske armije? Izrael neće odustati od namere da Hezbolahe potisne na neku bezbednu distancu i da operacije po širem teatru iskoristi da maksimalno oslabi sposobnosti šiitske grupe da ugrožava severnu Galileju – cilj koji pre 12 godina nije uspeo da ostvari.

Iran je u znak odmazde zbog likvidacija lidera Hamasa u Teheranu i vođe Hezbolaha u Bejrutu drugi put ove godine uputio oko 200 raketa na Izrael i još se čeka kakav će biti njegov obećani „oštar odgovor”. Pitanje nije kada, već kako će Izrael uzvratiti. Premijer Netanjahu, prvi put za godinu dana, posle iranskog napada raspolaže snažnom podrškom domaće javnosti, ali i saveznika koji su ranije imali rezerve oko obračuna, što svakako brine Iran.

Islamska Republika je sada izolovanija i u poziciji je da prvo brani sebe i svoje interese, tek potom regionalne saveznike iz Osovine otpora. Situacija je fluidna. Sve opcije su na stolu. Iran smatra da je „sačuvao obraz” i da, pošto ne želi direktnu konfrontaciju sa Izraelom, može da se vrati politici „strateškog strpljenja”. Izrael procenjuje da ima odrešene ruke, da se dovoljno obračunao sa „pipcima oktopoda” po regionu i sada želi njegovu „glavu”, u Teheranu.

Dok je neizvesno kako će se okončati izraelsko-iransko sučeljavanje, zemlje Zaliva ne kriju bojazan od prelivanja konflikta, kao što se videlo na nedavnom regionalnom sastanku u Dohi, kome je prisustvovao i iranski predsednik Masud Pezeškijan. U vreme visokih tenzija, Rijad posle normalizacije odnosa sa Teheranom 2023. poručuje da neće uspostaviti odnose sa Izraelom sve dok ne bude palestinske države. Rijad posebno brine šta bi mogli da urade Huti, iranski saveznici u Jemenu. Saudijci bi da po svaku cenu sačuvaju svoj krhki detant sa Islamskom Republikom i moguće da za uzvrat nude investicije ili druge ekonomske koncesije.