Strepnje našeg vremena

U iščekivanju novog dobitnika Bukerove nagrade, pred naše čitaoce je stigao prošlogodišnji dobitnik – roman „Prorokova pesma” irskog pisca Pola Linča, moćna distopijska priča o jačanju totalitarizma u Irskoj, nestajanju „nepodobnih” preko noći, opsadi grada, granatiranju, čekanju u redu za najednom deset puta skuplju hranu i na kraju o bekstvu iz zemlje, plaćanju na svakom punktu da bi se prošlo, traumama izbeglica... Sve to Pol Linč kao da je ispisao u jednom dahu, rečenicama bez pauze, kombinujući surovu stvarnost i patnju ljudi sa poetikom njihovih misli i nada. Njegova majstorska veština da poetski jezik uklopi sa oštrim realizmom, zbog koje je i ranije hvaljen, u ovom romanu doživljava vrhunac, izazivajući u čitaocima teskobu i duboko saosećanje.

Ovo „aktuelno i nezaboravno delo”, kako ga je ocenio žiri Bukerove nagrade, na srpskom je nedavno objavila izdavačka kuća Booka u prevodu Bojana Bosnića. „Izvanredno je dostignuće za pisca da tako ubedljivo prikaže društvene i političke strepnje našeg vremena”, konstatovao je pomenuti žiri, a svako ko pročita knjigu složiće se s tim. Gotovo da nema čoveka na planeti kome je strano ono što čita u „Prorokovoj pesmi” – neko je bio ili će biti žrtva nepravde, šikaniranja ili jednostavno rata, a neko drugi je bio ili će biti na onoj drugoj strani koja nepravdu i rat stvara. Svi su u istoj pesmi, samo u različitim strofama, a Linč piše da je ono što su proroci ispevali jedna te ista pesma koja se peva od nastanka vremena.

Čudne su i okolnosti pod kojima je ovaj roman napisan. U intervjuu „Gardijanu” nakon Bukerove nagrade, Linč je ispričao da je mesecima pisao „pogrešnu knjigu” i kada je shvatio da to nema „soka”, otvorio je novi vord dokument i ispisao prvu stranu „Prorokove pesme”. „Celo značenje onoga što je trebalo da dođe u knjizi je kodirano u tih prvih nekoliko rečenica”, rekao je tada.

A roman počinje time što na vrata porodice Stak dolazi tajna policija i traži Larija Staka, muža naučnice Ajliš i oca njihovo četvoro dece, istaknutog člana prosvetnog sindikata. Za koji dan on nestaje, sa stotinama drugih...

„Kako ja uopšte da objasnim to svojoj deci, da je zemlja u kojoj žive postala čudovište”, pita se Ajliš dok pokušava da održi porodicu na okupu u svetu koji se ruši. Najmlađe dete joj je još u naručju dok čini napore da najstarijeg sina prebaci iz zemlje kako ga ne bi mobilisali, ali on sam beži u snage otpora i takođe mu se gubi svaki trag kao i njegovom ocu.

„Ono što ona sad vidi ispred sebe jeste ideja reda koja se urušava, svet koji nekontrolisano klizi u neko mračno i strano more... Ona ga drži u naručju, pokušavajući da svojim šapatom sinu ponovo izgradi stari, zakonom uređeni svet koji leži slomljen pod njegovim nogama, jer kakav je za dete sad ovo svet u kome mogu učiniti da njegov otac tek tako bez reči nestane...”, piše Linč.

Ajliš uporno pokušava da zaštiti svoju decu trudeći se da održi privid normalnosti i dok posmatra kroz prozor lep dan napolju, konstatuje da bi sad trebalo da je poslužen sladoled od limuna u bašti, a ne da „gleda na razbijenu kolonadu dima mračnog poput ulja kako se uzdiže s više lokacija...” Dok u mislima razgovara sa nestalim mužem,  „ruke mu se stežu u pesnice preplavljene besom koji postaje impotentan pred podsmehom sveta”. Dok stoji u dugačkom redu u supermarketu i zuri u dvomesečne zalihe konzervisane hrane, mleka za bebe, toalet papira i deterdženta u svojim kolicima, „dolazi joj da se smeje naglas posmatrajući vlažni, dlakavi vrat podebelog muškarca ispred sebe koji gura kolica puna piva i rolni toalet papira, posmatra ljude u redu oko sebe i prezire ono što vidi, uobičajena jurnjava ljudske vrste, šta su oni nego obične životinje u poslušničkom ropstvu potreba svog tela, plemena i države”.

Na protestima na koje odlazi s decom, uspeva da savlada strah i oseća da u trijumfu gomile raste njena moć: „Ona se okreće i gleda lica koja je okružuju, lica bolna od vrtoglavice usled gledanja u iznenadni ambis… Pre ili kasnije bol postaje suviše ogroman za strah, a kada strah naroda nestane, svaki režim mora da padne.”

Ali zemlja klizi u građanski rat, počinju granatiranja, ona nema nikavih vesti od najstarijeg sina, a mlađeg, koji je praktično još dete, privode, muče i ubijaju... Ajliš, sa kćerkom i najmlađim sinom, najzad prihvata pomoć svoje sestre iz Kanade da beži iz zemlje i kreće nova mučna odiseja. Kao što je konstatovao „Fajnenšel tajms”: „Linč se suprotstavlja negativnoj retorici o izbeglicama tako što artikuliše i osvetljava njihovu traumu.”

„Dete upija majčinu traumu i skladišti je u svom telu za kasniju upotrebu, dete postaje odrasla osoba obolela od straha i slepe anksioznosti, istresa se na onima oko sebe, ona drži oštećenog čoveka u svom naručju”, razmišlja Ajliš dok drži najmlađe dete pokušavajući da ga smiri.

Izbeglička odiseja kao da nema kraja, ali onda najzad stižu do mora i dok njena kćerka, u strahu od novih trauma, odbija da uđe u čamac i stavi pojas za spasavanje, Ajliš jasno vidi „da smak sveta uvek predstavlja lokalni događaj, on stiže u vašu zemlju i posećuje vaš grad i kuca na vrata vaše kuće, ali drugima je to samo nekakvo daleko upozorenje, kratak izveštaj u vestima”.

Pol Linč (1977), nagrađivani irski pisac, autor je pet romana, a pre nego što se posvetio pisanju bio je dugogodišnji filmski kritičar irskog lista „Sandej tribjun”. Debitovao je 2013. godine romanom „Red Sky in Morning”, nakon čega su usledili romani „The Black Snow”, „Beyond the Sea”, „Grace” i „Prorokova pesma”.

Osim Bukerove nagrade za „Prorokovu pesmu”, dobitnik je brojnih nagrada, između ostalih i Kerry Group Irish za roman godine i francuske Prix Libr’à Nous za najbolji strani roman.

Linč se ljuti kada mu lepe etiketu da je „politički romanopisac” iako je svestan da će toga teško da se otrese.  On tvrdi da piše „romane o stanju duše”, a „Prorokovu pesmu” je nazvao „eksperimentom radikalne empatije”, jer nemoguće je čitati o gradu pod opsadom, granatiranju, zidovima oblepljenim fotografijama nestalih, izbegličkoj krizi i usponu desnice, a ne pomisliti na zone sukoba u svetu. Čitalac jedva diše od težine, a pisac kaže da mu je to i bio cilj. Ako njegova junakinja jedva diše pritisnuta patnjama, čitalac to mora da oseti.