Snaga ćirilice

Gotovo deset vekova srpski narod gradio je svoj identitet na veri, jeziku i pismu. Treći stub našeg identiteta – ćirilica, postao je najprepoznatljiviji spoljašnji simbol srpstva i državne suverenosti. Teška i stradalna istorija ujedinila je ćirilično pismo i Srbe koji su kroz vekove postojanja delili zajedničku sudbinu stravične golgote. Gotovo svaki okupator radio je na zabrani i progonu ćirilice, znajući snagu ovog pisma u srpskom narodu.

O tome najbolje svedoče reči generala Sarkotića, predstavnika vojnih vlasti u Bosni i Hercegovini za vreme Prvog svetskog rata: „Treba Srbima ćirilicu kao borbeno sredstvo učiniti neupotrebljivim.” Nažalost, i danas se suočavamo sa svojevrsnim progonom pisma kroz višedecenijski trend galopirajućeg potiskivanja ćirilice u javnoj upotrebi.

Jedan od pozitivnih primera, koji bi uskoro mogao da bude primenjen u praksi, a koji će na najdirektniji način zaštiti naše pismo, kulturno nasleđe, a samim tim i identitet, jeste inicijativa ministra kulture Nikole Selakovića o uvođenju dvoazbučnih tastatura u javni sektor. Svaki narod, pa i srpski, ima pravo na regulative koje će da doprinesu što snažnijem očuvanju sopstvenog jezika i pisma kao stuba identiteta, a ministar Selaković dotakao je srž pitanja od najvažnijeg značaja za srpski narod.

Pored toga što se inicijativa temelji na Zakonu o zaštiti i očuvanju ćirilice i upotrebi srpskog jezika u javnom prostoru, ona se temelji i na legitimnoj borbi za matično pismo i identitet, u krajnjem slučaju opstanak naroda. Naša je obaveza i dužnost da čuvamo ćirilicu, kao što je ona kroz vekove čuvala nas, koja nas definiše i identifikuje kao narod, ona zbog koje i danas nosimo sa dignitetom i ponosom srpsko ime.

Redovni profesor FDU u penziji

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista