Drama o muškim suzama

Dok sam bio na akademiji, posebno na prijemnom ispitu glume, na kojem sam uspešno pao, nisam voleo Čehova. Zatrpali su nas nekim informacija o atmosferi u njegovim dramama, o likovima koji su melanholični i na korak do samoubistva. O dosadi koja izbija iz svake njegove replike i o ljudima koji samo filozofiraju i pate što su nesposobni da preuzmu život u svoje ruke. Kao mlad čovek nikako nisam mogao da shvatim ta čudna i meni nejasna stanja. Nisam mogao da spojim sve te informacije sa onim što je Čehov napisao ispod naslova drame „Komedija”. Kasnije me je život naučio kako da otvorim vrata za jednog predivnog pisca i za jedan čaroban svet karaktera...

Ovako je reditelj Aleksandar Popovski, koji sa nestrpljenjem iščekuje novi susret sa beogradskom publikom, u intervjuu za „Politiku” podelio svoja iskustva, emocije, traženja što ih je od studentskih dan do danas sticao „noseći” se sa kompleksnim klasikom Antonom Pavlovičem Čehovim. Premijera predstave „Muška suza” prema farsama i kratkoj priči Antoše Čehontea (komični pseudonim A. P. Čehova), u režiji Aleksandra Popovskog biće izvedena u subotu uveče od 20 sati na sceni „Ljuba Tadić” Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu. Po ideji Popovskog, tekst je adaptirao i dramatizaciju napisao David Jakovljević, dramaturškinja je Vesna Radovanović, scenografkinja Vanja Magić, kostimografkinja Mia Popovska, kompozitor je Kiril Džajkovski.

„Muška suza” radni je naslov kolažne drame po motivima četiri jednočinke: „Šala”, „Prosidba”, „Medved i „Tatjana Rjepnina” i kratke priče „Krčma na drumu” A. P. Čehova.

Njegove junake igraju Vojin Ćetković, Sanja Marković, Nenad Jezdić, Miodrag Dragičević, Zoran Cvijanović, Miloš Samolov, Milena Živanović, Teodor Vinčić i Teodora Dragićević.

– Ne znam koliko je doktor Čehov spasio pacijenata, ali znam da je taj doktor svojim pisanjem izlečio mnoge likove koje je „uhvatio” u svojoj literaturi. Njegove priče i kratke drame posebno su me fascinirale. Moj prvi susret s dramom „Medved” bio je kao eksplozija. Više od 20 godina vučem sa sobom ideju da se posvetim njegovim kratkim dramama. Okretao sam ih na različite načine ne bih li našao formu koja može da izdrži sve njih. I konačno sam našao zajedničku silu koja sve te likove spaja na jednom mestu. Muškarci koji u odblesku lucidnosti ispuštaju suze u trenucima zaljubljenosti i žene koje ispuštaju dušu pod teretom te ljubavi. Kao baza mi je poslužila drama „Krčma pored puta”, u kojoj se, dok napolju besni oluja, odvija prava emotivna kataklizma. Život mi je, u potrazi za dramaturgom, sa kojim bih sarađivao, ponudio mladog i beskrajno darovitog pisca Davida Jakovljevića, momka s posebnim humorom – kaže Popovski.

Akteri pozorišne igre „Muška suza” poraženi su u ljubavi, izgubljeni u vremenu i zatočeni u krčmi tokom apokaliptične oluje... U kojoj meri se društvo promenilo od vremena kada je Čehov živeo i pisao svoje „lirske drame”?

Jedan od protagonista u krčmi stalno traži da mu alkohol daju na veresiju. Sve njegove molbe uspešno odbacuje nemilosrdni krčmar. U jednom trenutku protagonista kaže: „Ne molim te to ja, utroba moli. To te moja bolest moli.” Tako dobro sročena molba! Takva kakvu samo doktor Čehov može da smisli. Pojma nemam da li se društvo menja ili ne. Pre mesec dana sam gledao „Razvojni put Bore Šnajdera” u JDP-u. Tekst napisan početkom sedamdesetih. Fenomenalni Aleksandar Popović. Gledam i mislim se: pa nama ni jedan sistem ne može ništa. Šta lažemo da nam je komunizam ono, neoliberalizam ovo uradio... Mi smo jači od bilo kojeg društvenog uređenja. Ne postoji društvo koje naš karakter i naša ćud ne mogu da savladaju. Društvo se menja, naš karakter ostaje.

Društvo nas je uvek učilo da su muškarci jači pol. Da li verujete muškarcu kada zaplače? Da li su njegove suze iskrenije?

Sakriću se iza Čehovljevog citata iz „Medveda”. Optužite njega, ja sam samo prenosilac poruke. Najodvratnija zmijska laž jeste da su sva nežna osećanja ženino remek-delo, njena privilegija i monopol. Evo obesite me ako žena može da voli ikog osim sebe, deteta i kućnog ljubimca. Dakle, nečega što je manje od nje.

Razume se, ovo je komedija. Što se tiče polova, volim beskrajno priču o androgenim bićima, o jednom koji je u sebi imao oba pola. Oni su bili tako moćni da su otvorili put ka nebu. Bogovi su se uplašili i razdvojili su ih na pola. Zato sada lutamo i tražimo drugu polovinu. I kad je nađemo zagrlimo se i dugo ostanemo u tom zagrljaju. Ali, ipak ovde u našoj drami mi je bilo zabavno da muškarci što više plaču. I videće publika kako ridaju. Biće to drama sa pucanjem i plakanjem.

Antona P. Čehova nazivaju začetnikom psihološkog realizma. I ta oluja, kao metafora za haos, metež i ratove današnjice, predstavlja sve ono kuljanje koje neminovno izbija na površinu, ako se suze potiskuju, a podstiču ponos i posramljenost zbog muške „slabosti” . Ko kaže da morate uvek da budete jaki?

To je David Jakovljević prelepo smislio, da je bilo predolujno doba, a da je danas olujno doba. Da napolju divlja oluja svih oluja. Meni je ova priča sa muškom suzom lepa potraga za smislom, za tom jednom suzom koja može promeniti tok oluje. Na kraju u krčmi, pojavi se fatalna Marija Jegorovna, žena iz medaljona. Hajdindej, čovek koji se zbog nje upropastio i propio jer ga je ostavila zbog advokata iz Moskv,, moli je da ga sasluša, da joj kaže samo jednu reč. I ona prihvati. I pazite sada kakav je majstor Čehov. Hajdindej je dugo gleda i traži tu reč i kad je napetost na vrhuncu, on kaže: „Nije me bog obdario pameću. Ne mogu da nađem tu reč.” To mi se dopada, ta sudbonosna reč koja nam fali da spasemo svet od oluje. Na početku beše reč. Zašto su danas reči nevažne? Jer svetom vlada buka. I mi ništa ne čujemo i samo urlamo. Zato je uvek dobro pobeći u pozorište, jer tamo čovek uspe da čuje poneku pravu reč.

Melanholija, čemu je nesumnjivo doprinela bolest, tada neizlečiva tuberkuloza, i Čehovljeva književna dela bila su u suštini otpor realizmu, čak i kada su izazivala smeh. Koji sistem vrednosti je danas na snazi? Kako izdržati ovo vreme?

Pre deset dana počeo sam prvi put ozbiljno da razmišljam da kupim ovce. Nekako mi se ta ideja prirodno pojavila pa je ne mogu nikako odagnati danima. Zamišljam sebe kako sedim na nekom panju, režem neko drvo sa idejom da napravim frulicu, a oko mene ovce. Ima i jedan pas. Priroda je divna, to je zapadna Makedonija, tamo su one planine koje idu u nebo. E, tamo sedim, sviram frulicu i zadužen sam za grupu ovaca. Odem samo dva puta godišnje kad one spavaju da postavim jednog Lorku i jednog Sirana negde po belom svetu i vratim se ovcama pun darova. Evo, to sam za sada smislio u vezi sa izdržavanjem u vremenu i prostoru ovih dana.