Sokrat vuče rikše na Petoj aveniji

U maju kad grane sunce ulice Njujorka preplave posetioci iz svih krajeva sveta. Svega i svačega može se videti duž Pete avenije, oko Brodveja, ispred Rokveler centra, pored Ist rivera, Hadson dokova...

Ponekad mi se učini da sam zalutao na filmski set. Gledam okolo i osetim se na trenutak važnijim nego što jesam. Pored svakog drugog izloga zastanem da namestim kosu, montiram osmeh i uvlačim stomak, spreman da pogledam u oči Robertu De Niru i priupitam Dženifer Lopez gde zeka pije vodu.

„Gde si ciki", iznenadi me glas negde oko 58 ulice. Skidoh crne naočare, izduvah stomak i ugledah Žiku Sokrata, cimera iz beogradskog Studenjaka, kako taksira na biciklu sa čezama pozadi. Izljubismo se k'o najpreči rod.

Celo popodne smo vozali bogate turiste na smenu oko Central parka. I malo dalje. A naveče u jeftinoj irskoj birtiji prepričavali smo dogodovštine iz Studenjaka dok konobar ispod pepeljare nije odneo i poslednji cent koji smo tog popodneva zaradili. 

Žurka u ulici bilionera

Vinsent, kolega sa posla iz susedne kancelarije poreklom iz Engleske, pozvao me na rođendansku žurku. Nismo se preterano družili ali nas je povezivala ljubav za fudbal. Možda smo tri-četiri puta, na pauzi, strčali iz zagušljivih kancelarija do obližnjeg irskog paba da pogledamo neku tekmu Premijer lige ili neke važne međunarodne utakmice reprezentacija. Sećam se da mi je posle incidenta na utakmici između Srbije i Albanije u Beogradu rekao: „Treba vas izbaciti i zabraniti da učestvujete u kvalifikacijama bar deset godina".

Ne sećam se više tačno adrese niti ulaza u njegov neboder. Mislim da je živio nedaleko od Central parka, između 57.  ulice i Parka avenije, u velikom apartmanu na 100 i nekom drugom visokom spratu. Taj deo Njujorka još zovu i  "Bilioners' rov”.

U pozivnici je pisalo „vaše prisustvo je dovoljan poklon", što je bila poruka da ne prima darove. Vjerovatno mu je puna kuća loših vina i američkih maloletnih viskija.

Ispred ulaznih vrata zatekoh nepoznati stariji par. Uz obavezne kurtoazne komplimente upoznasmo se i izmenismo nekoliko riječi. Ubrzo se vrata otvoriše i Vinsent nas pozva da uđemo. Unutra je već bilo gostiju, ugneždenim na foteljama iz doba Luja XIII. Za glavnim stolom sedela je starija gospođa i tri mačke na tri stolice, opuštene k'o na plaži. Svaka je bila okrugla k'o lopta jer vjerovatno nikada nisu kročile izvan apartmana. Dremale su ne fermajući nas pet para. Mi smo čekali strpljivo da se smiluju i ustupe nam mesto.

Glumac

Čini mi se da ne postoji ništa gore u životu nego putovati njujorškim metrom za aerodrom JFK. Natovaren k'o mazga; vukući veliki kofer jednom rukom a drugom pridržavajući torbu oko ramena dok se kesa sa dokumentima na prsima ljulja i  ne da disat'. Probijajući se kroz gužvu i uz stepenice gore, dole, sa k'o "tuč" teškim prtljagom, na kojima po običaju uvek fali bar jedan točkić, dođe mi da sve pobacam u prvu korpu za smeće.

Na ulazu u metro na Pen stanici priđe mi jedan mlađi gospodin i ponudi pomoć. Sećam se da je imao Levis džins na sebi od glave do pete i prijatan glas. Bi mi čudno, al' đeš odbit. Videvši nepoverenje na mom licu, predstavi se punim imenom i prezimenom. Dade mi i svoju biznis kartu. Krajičkom oka  registrovah actor.

Zgrabi pretovaren kofer iz moje ruke i krenu ispred mene. Gurao se kao da je avion već počeo sa ukrcavanjem. Svako malo bi zastao, sagnuo se da popravi točkić, koji se zaglavljivao i izokretao na neravnom pločniku kao da 'oće nazad, dok sam ja kilavio za njim. Usput je proverao metro linije, ubacivao dolare u automat za karte...

Jednom je i pogrešio pa smo morali da se penjemo uz stepenice,  izlazimo i ulazimo ponovo u podzemnu stanicu. Kad smo konačno posle trke iz jednog u drugi koridor uspeli  da se ukrcamo i sednemo u "E" voz, upitah ga:

- Zašto mi pomažeš? Mogu da Ti platim piće ili dva na aerodromu, i to je to".

- Hvala, ne treba. Ja sam glumac koji živi u Njujorku", predstavi se još jednom, pa nastavi:

- Glumački posao je težak i zavisi i od sreće. Ja vjerujem u sudbinu. Ako ja pomognem tebi, drugi će pomoći meni".

Za  četrdesetak minuta vožnje od Pen do poslednje Jamajka stanice smo se ispričali. Pitao me je odakle sam i da li postoji glumac iz moje zemlje u Americi. Prvo mi na pamet pade Rade Šerbedžija. Kao student, tamo negde krajem osamdesetih, često sam nedeljom putovao ponoćnim vozom iz Vinkovaca za Beograd. Nije bilo prijatno provesti noć na vinkovačkoj železničkoj stanici u to vreme jer su neki likovi u crnim majicama patrolirali i vrebali pogledima.

Šerbedžija je bio popularan u tadašnjoj velikoj Jugi. Jednom tako, uđe bez reči u kupe u kome sam ja jedini sedeo. Celo vreme klackanja do Beograda držao je zatvorene oči, valjda da ga nešto ne bih pitao. Na beogradskoj stanici stavi šešir i nestade.

Moj njujorški poznanik polomi jezik, ponavljajući njegovo prezime dok ga nekako ne izgovori. Kad smo stigli do zadnje stanice "Jamajka", zagrli me i tutnu novčanicu od dvadeset dolara u ruku. Ni danas a pogotovu tada to nije bilo malo od nekoga ko vam nije rod.

„Dobar si čovjek. Želim ti srećan put. Javi se obavezno kad se vratiš", zagrli me na rastanku.

Ove, 2024 godine, na dodeli Oskara u Holivudu dok je najavljivač otvarao kovertu sa pobedničkim imenom meni srce zalupa jače. Kad se pojavio na bini u crnom smokingu izgledao je drugačije. Godine su učinile svoje. Jedino mu  je glas ostao isti, topao kao one noći u njujorškom metrou.

Marko Smiljić