Dodik pred kafkijanskim sudom

Često se ističe da je proces protiv Dodika u Sarajevu pravna lakrdija, da je u stvari politički ili montirani proces. Ali i politički ili montirani procesi moraju da poštuju neku logiku, makar izvrnutu ili pomerenu da bi bili koliko-toliko ubedljivi. Međutim, demokratski izabranom predsedniku republike sudi se zato što je prekršio zakon samozvanog v. p., koji, i da je regularno izabran, nema kompetencije da donosi zakone. Proces protiv Dodika vodi se na Sudu BiH, koji ne postoji u Dejtonskom sporazumu i koji svoj status izvodi iz odluke PIK-a, odnosno tela koje je zaduženo za implementaciju, a ne za izmene, te nema pravo da stvara tužilaštva i sudove. Dakle, nepostojeće se izvodi iz nepostojećeg, tako da se Dodik na procesu u Sarajevu bori protiv utvara, na nekoj vrsti kafkijanskog procesa. Sve bi se moglo završiti na jednom ročištu da Šmit, kao svedok, odgovori na jedno jedino pitanje Dodikovih advokata: Na osnovu čega se predstavlja i ponaša kao da je visoki predstavnik UN u BiH? Sve dalje bi postalo suvišno, ali sudija Senija je odbila da pozove krunskog svedoka. Poput Guteresa, genseka UN-a, koji je sakrio zapisnik sa sednice SB UN na kojoj je Šmit kobajagi izabran.

Institucije Republike Srpske su već donele odluku da neće poštovati odluke ni fiktivnog v. p. Šmita ni fiktivnog Suda BiH, pa je Dodik mogao mirne duše da se i ne pojavi na suđenju.

Mnogi smatraju da i nije trebalo da se odazove jer je time indirektno priznao i Šmita i taj sud i prekršio odluke svoje skupštine. Zašto je ipak odlučio da se odazove? Zato što bi mogli da raspišu Interpolovu crvenu poternicu pa da ga u svakoj zemlji, čak i u FBiH, Srbiji, Mađarskoj, Rusiji zadrže. Osim toga, on je sudnicu i oko sudnice izabrao kao pozornicu na kojoj će raskrinkati utvare. Bio sam na jednom od ročišta u Sarajevu. Masa ga dočekuje na ulazu. Njegova pojava u sali propraćena skandiranjem sa galerije. Slede konferencije za medije na kojima on, advokati, političari analiziraju ročište.

E, sad svi na neki način prejudiciraju presudu kojom će Dodiku biti zabranjeno javno delovanje i tako biti isključen iz političkog života. Teoretski, on može biti i oslobođen, ili samo uslovno ili novčano kažnjen, ali u to malo ko veruje, jer sudski proces očigledno služi da se tobože pravno pokrije politička odluka protektorata da suspenduje jednog od prvoboraca protiv unipolarne hegemonije.

Ja lično optimistički tipujem na presudu kojom će mu pored neke simbolične izvršne kazne biti zabranjeno da pominje „mirni razlaz”. Ali kolege koje se temeljitije bave Šmitovim privatnim zakonima, upozoravaju da već i najblaža presuda povlači zabranu javnog delovanja. Neka onda moj optimizam bude zasnovan na oslobađajućoj presudi koja isključuje suspenziju optuženog. Ili, još bolje, da to aranžira sam Šmit jer, kako je sam doneo taj zakon, može sam i da ga ukine, a pogotovo ako mu narede iz SAD, EU, NATO.

Takav povoljan ishod ublažio bi negodovanje na srpskoj strani, ali bi izazvao ne manje burne reakcije u federaciji, odnosno bošnjačkim kantonima. Tražili bi da UN donesu rezoluciju kojom se zabranjuje preispitivanje Dodikove krivice kao nesporne. Nešto poput rezolucije o zabrani preispitivanja Srebrenice. E, na to Srpska treba da odgovori još žešće.

Oni isti koji šire nemire i nestabilnost širom sveta nama preporučuju mir i stabilnost, pa onda i neki naši kao mutavi ponavljaju mantru „mir i stabilnost”. A poruka znači: „Ne talasajte dok mi ne završimo važnije poslove po svetu, u Ukrajini, Gazi, Libanu... Ako pak procene da će Srbi biti poslušni i neće talasati, još jače će pritisnuti Srpsku i njenog lidera. Elem, ako hoćemo da nas shvate ozbiljno, treba da budemo nemirni kako bismo neokolonijalni protektorat učinili nestabilnim i na srpskom nevelikom prostoru.

 Šta to konkretno znači? Ima nešto što smo već pozitivno testirali, kao što je povlačenje svih kadrova iz zajedničkih institucija u Sarajevu, prekid komunikacije sa angloameričkim diplomatama, zabrana Šmitu da ulazi u Srpsku. Takve aktivnosti bi trebalo reaktivisati i objediniti, pojačati, produžiti. I, dodati, postavljanje policijskih karaula na entitetskim granicama, kao i preuzimanje državnih granica sa Srbijom, koje, po Dejtonu, ionako pripadaju Srpskoj. Zatim, vratiti sve otete entitetske nadležnosti i ukinuti sve nametnute zakone, blokirati auto-put prema Sarajevu. Zašto ne i gandijevska pasivna rezistencija, ili „događanja naroda” pred zapadnim konzulatima, sa šatorima, keteringom i drugim protestnim rekvizitima. Valjda smo toliko naučili iz njihovih obojenih revolucija kojim su rušili vlasti po svetu, da bismo i mi mogli okupacionu vlast v. p. i PIK-a. Neko je izneo dobru ideju o referendumu povodom presude Suda BiH, neko podsetio na primer litija, neko spomenuo građansku neposlušnost. Onomad je 10 opština u RS odbilo grantove USAID-a! Bravo!

 Srbi imaju problem i sami sa sobom. Pre svega zato što su olako popustili na samom početku revizije Dejtona, a oni se onda podsmevali „da Srbi pod pritiskom” daju više nego što je traženo i pristavili lonac za kuvanje žabe. Mi stalno gledamo šta jeste, a šta nije zapisano u Dejtonu, pa analiziramo, citiramo, argumentujemo, polemišemo, iako već tri decenije vidimo da njih ništa ne obavezuje ni politički, ni moralno, ni pravno, ni međunarodno. A nas su uvukli u beskrajne i besmislene rasprave o tome da li šume i oranice u Srpskoj pripadaju Srbima ili treba da ih dele sa Bošnjacima, da li su bonska ovlašćenja demokratska ili diktatorska, da li su stranci u Ustavnom sudu dokaz suverenosti ili, naprotiv, da li je Srpska rođena odlukom Narodne skupštine 9 januara 1992, ili ju je donela roda. Srpska treba da se ponaša kao da v. p. nema. Taj lažnjak nas uvlači u igru samim tim što reagujemo na njegove odluke, čak i kada ga samo spomenemo, mi priznajemo da postoji. Ako je Srpska rekla da je turista, onda neka Turistički savez proveri je li platio boravišnu taksu.

 Umesto njihovog Dejtona plus, zašto ne Dejton nula i vraćamo se na status kvo ante. Srpska ima granice, ima Ustav, ima teritorijalno-etničku koncentraciju, ima demokratski izabranu vlast i institucije, ima državne simbole (grb, zastavu, himnu), ima mrežu privrednih predstavništava po svetu, potencijalno mrežu ambasada, ima Srbiju u zaleđini i moćnog prijatelja Rusiju. Da bi se mirno razdružila od federacije, Srpska ne mora da pita ni Sarajevo, ni Vašington ni Brisel. Ima pripremljene zakonske i podzakonske dokumente o vraćanju otetih nadležnosti i potrebno je jedno kratko zasedanje Narodne skupštine sa jednom tačkom dnevnog reda. „Hoćemo li? Hoćemo!”, a onda zatražiti pomoć prijatelja Putina, Orbana, Sija, Vučić se podrazumeva. Bocan-Harčenko onomad reče da će Rusija na sve načine braniti sva dejtonska prava RS. Ambasadori nikad ne govore po svom. Lavrov i Medvedev su pismom Dodiku potvrdili. Zna se šta znači „na sve načine”, ali i to da je Dejton odavno očerupan. Neko od Rusa je još ranije rekao: „Ako nas pozovete, doći ćemo!”

 Očevi osnivači su pravili Srpsku u nepovoljnijim okolnostima, uprkos tome što su se, sem majke Srbije, svi bili urotili protiv nje. Ipak, srpski psihijatar i pesnik, profesorka i dekan PMF-a, istaknuti intelektualac i šekspirolog, finansijski direktor, svi bez trunke političkog iskustva, ali sa izbornim poverenjem naroda, stvorili su republiku. Dodik već 30 godina grčevito brani Srpsku svojim političkim iskustvom i hrabrošću, veštinom i instinktom, a „zapaljivom retorikom” vratio je Srbima samopoštovanje i samopouzdanje, te za protektorat postao problem svih problema u ionako po svemu problematičnoj BiH. Pošto mu ne mogu ništa jer voljom naroda pobeđuje iz izbora u izbore, smislili su da ga udalje sa političkog igrališta. Znaju šta rade, bez Dodika na mestu kapitena uigranog tima, Srpska će da gubi utakmice.

 Globalni kontekst je povoljan za nas, ali i krajnje opasan i po nas. Islamski terorizam se ponovo budi u FBiH, zagovornici drugog poluvremena građanskog rata u BiH takođe. Svet nalikuje na bilijarski sto na kome se kugle polukontrolisano sudaraju, da bi na kraju sve završile u crnoj rupi. BiH je mini-bilijarski sto, a Dodik crna kugla koja poslednja odlazi. Za pamet Marfiju, Šmitu i Seniji – u Sarajevu su već počinjali svetski ratovi.

*Profesor emeritus