Izdavači trpeljiviji od papira

Knjiga opstaje u štampanom obliku, okuplja brojnu publiku, promocije su odlično posećene. Međunarodni beogradski sajam knjiga jeste najpopularniji i najposećeniji događaj u regionu. U Srbiju dolaze najcenjeniji inostrani autori i njihova dela se kod nas pojavljuju i pre svetskih premijera. Na policama ovdašnjih knjižara su dela dobitnika Nobelove nagrade i pre nego što su ovenčana tim najprestižnijim priznanjem. Za sve nabrojano zasluga pripada srpskim izdavačima, koji održavaju visok nivo uprkos ekonomskim teškoćama.

Za čitaoca, knjiga je predmet obožavanja i lepote, a za izdavača, svako novo izdanje je borba sa samim sobom i sa sistemom. Najnovija prepona jeste najava da će država otkupljivati samo ćirilične knjige.

Nenad Perišić, urednik u „Rio Magnusu”, kući orijentisanoj uglavnom na špansko i portugalsko govorno područje, u stilu Don Kihota kaže:

– U mnoštvu elektronskih informacija i onlajn čitanja svega osim knjiga, mi kao da jurišamo na vetrenjače, verujući da još postoji publika koja će pre čitati sa papira nego sa ekrana. Da ne poverujete, izgleda da takve publike ima. Možda sve manje, ali je ima. I dokle god postoje ljudi koji ujutru uz kafu vole da pročitaju novine, a pred spavanje se dohvate knjige, ima smisla štampati. „Magnus”, kao i svi mali izdavači, nosi se sa brojnim problemima, koji mogu da se reše samo tektonskim promenama u odnosu prema kulturi. Mi se trudimo da svake godine objavimo ponekog autora koji ima poziciju među priznatim svetskim književnicima, ali sam proces, od odabira naslova do izlaska knjige, prilično je naporan, a uspeh krajnje upitan – ističe Perišić. Kako kaže, „Rio Magnus” je posvećen piscima španskog i portugalskog govornog područja, o kojima se kod nas zna manje nego što oni to zaslužuju. I tu nailaze na prve probleme: pošto to nisu bestseleri, i prodaja je usporena.

– Ali zato troškovi imaju uobičajeno žestok ritam: otkup autorskih prava, prevod, štampa, reklama, oglašavanje na društvenim mrežama, sve to nas primorava da se u velikoj meri oslanjamo na donacije koje daju strane vlade za promociju svoje umetnosti. Osim donacija i prodaje, ta dva prilično tanušna stubića prihoda, imamo i treći, a to je otkup države Srbije. Uz apsolutno razumevanje prioriteta koje država ima, čini mi se da bi kultura ipak trebalo da bude koji stepenik više nego što to trenutno jeste. Ili da se barem u okviru budžeta izvrši preraspodela pozicija. Na primer, za neki film ili TV seriju je potrebno znatno više sredstava nego za knjigu, uz sve poštovanje popularnosti filma ili televizije u odnosu na pisanu reč. Dakle, ako bi se sredstva od jedne TV serije preusmerila u budžet za otkup knjiga, siguran sam da bi to moglo da „nahrani” više malih izdavača i njihove godišnje programe – kaže Perišić i dodaje da se uvođenjem nekih novih uslova izdavačima dodatno komplikuje mogućnost pristupa državnoj podršci.

– Čuli smo nedavno da se pojavila inicijativa da se od sledeće ili 2026. godine otkup vrši samo za dela štampana na ćirilici. Ne želim da otvaram polemiku o jednom tako ozbiljnom i krupnom pitanju kao što je upotreba ćirilice odnosno latinice u Srbiji, ali smatram da bi ovakva odluka umnogome štetila, ne samo izdavačima i književnosti nego i srpskoj kulturi uopšte. Ćirilica jeste naše pismo, složiću se da bi trebalo da ona bude zvanično pismo, jeste da se može smatrati ugroženom, ali je potpuno neoprezno negirati latinicu kao pismo na kome može da se piše srpski jezik. Ta dvojnost jeste naše blago, mogućnost da se srpski piše i ćirilicom i latinicom. Stranci s kojima sam razgovarao često su zadivljeni tom činjenicom. I umesto da to gajimo, mi se odričemo jednog dela našeg nasleđa – zaključuje Perišić.

On navodi podatak da je američka krovna bibliografska registarska kuća donela prilično lakomislenu odluku da sve što se štampa na ćirilici spada pod odrednicu srpske književnosti, a sve što se štampa na latinici – pod hrvatsku. Slični trendovi, kaže, mogu se uočiti i prilikom komunikacije sa veštačkom inteligencijom – ako joj se obratite latiničnim pismom, odgovoriće vam na hrvatskom...

Katarina Ješić, urednica „Heliks izdavaštva”, kuće koja objavljuje pre svega naučne i knjige iz oblasti humanistike, zapaža da smo svedoci ubrzane transformacije potražnje i načina konzumacije kulture – tradicionalni kulturni sadržaji su sve više u senci popularnih, viralnih i lako „svarljivih” sadržaja plasiranih preko društvenih mreža, koje sve više oblikuju čitalačke i kulturne sklonosti i potrebe pre svega mladih.

– Izdavač danas mora dosta da ulaže u plasiranje knjige kroz komunikaciju sa čitaocima van uobičajenih okvira, da radi na negovanju i proširenju publike, da se pomoću atraktivnih pratećih onlajn sadržaja bori da kultura bude vidljiva i privlačna. S druge strane, ekonomske okolnosti koje su pogoršane nakon pandemije kovida, ali i usled aktuelne geopolitičke situacije, dodatno opterećuju izdavaštvo. Na malom tržištu poput našeg pomoć države u vidu otkupa i drugih oblika podrške je nužna, tim pre što su poskupeli svi koraci u izdavanju knjiga, od autorskih prava, prevoda, produkcije, štampe, promotivnih aktivnosti, pa sve do povećanja cena nastupa na sajmovima knjiga – ističe Katarina Ješić i dodaje da se budžet za republički otkup nije menjao poslednjih deceniju i po, a knjige objavljene u 2023. se kroz otkup verovatno neće ni naći u bibliotekama do kraja ove godine.

– Takođe, najavljena odluka da će se nadalje otkupljivati samo knjige štampane ćirilicom znatno će uticati na tržišni učinak, jer će se time otežati plasiranje knjiga u regionalnim okvirima. Za prevod stranih knjiga izdavači mogu da apliciraju za inostrane nacionalne grantove kao i da učestvuju u programima poput „Kreativne Evrope”. „Heliks”, kao izdavač primarno naučno-popularne literature, u specifičnijem je položaju. Neretko su knjige iz oblasti prirodnih nauka, pa i humanistike, skrajnute iako živimo u vremenu ubrzanog tehnološkog napretka i krupnih socijalnih promena, poput razvoja veštačke inteligencije, i nužno je da knjige iz pera vodećih naučnih umova današnjice budu dostupne ovdašnjim čitaocima, kako bi se racionalni pogled na svet proširio na što veći broj ljudi”, poručuje Ješićeva.

Aleksandar Šurbatović, urednik u „Blum izdavaštvu”, kući koja je objavila dela Juna Fosea i pre nego što je dobio Nobelovu nagradu, smatra da autorska prava nisu toliko skupa, ali da knjiga kao finalni proizvod jeste.

– Kad se sve stavi na papir, i prava, i prevod, i štampa, i 50 odsto rabata, koliko nam uzimaju distributeri, i porez, ovaj posao je skoro neisplativ. Jedino još čitaoci ne odustaju i to nas drži na površini, kao i inostrani fondovi država koje imaju jasno definisanu kulturnu politiku. Od njih i EU dobijamo značajna sredstva, kojima nas stimulišu da prevodimo njihove pisce na srpski. Od države više nema koristi, to malo što je nekad bilo u vidu otkupa sada je presahlo. Evo vam jedne nestvarne priče: na gradskom otkupu su nam vratili dve trećine knjiga koje su već poručili, koje smo mi spakovali i o našem trošku poslali. Dakle, prvo su doneli odluku da će kupiti nešto malo knjiga od nas, a onda su se predomislili. I to ne ljudi iz biblioteke, nego oni iz grada: prosto nisu uplatili predviđena sredstva za otkup i to je to, sve ide po našim leđima. Tako nešto se nikada pre nije desilo. I još ta suluda ideja da se krši ustav i pri otkupu favorizuju knjige koje su štampane na ćirilici, kao da latinica nije ravnopravno pismo. Uz to, sajamske cene prostora su visoke kao da prodajemo skupe automobile, a ne knjige – objašnjava Šurbatović i pita se da li postoji još neka branša u kulturi koja je obespravljena kao izdavaštvo.

– Pogledajte „Egzit”, Fest, filmske i pozorišne festivale, Oktobarski salon itd., svi oni dobijaju ozbiljna sredstva za svoje aktivnosti. I treba da imamo sva ta divna dešavanja, ali zašto izdavaštvo ne samo da ne dobija nikakva sredstva nego mora da plaća paprene cene na Sajmu? Zar država ne može da učini bar toliko, da nam obezbedi besplatan izlagački prostor? Zar je bitnije da nas zamajavaju ćirilicama i latinicama, bojama autobusa i čime sve ne, dok se izdavači batrgaju da prežive ovo nevreme – zaključuje Aleksandar Šurbatović.