Sila neće promeniti realnosti Bliskog istoka

Američki predsednik i izraelski premijer su u dugo očekivanom telefonskom razgovoru razmatrali planove kako da Izrael uzvrati na iranski raketni napad 1. oktobra, ali posle „direktnog i veoma produktivnog” dijaloga razlike u stavovima nisu otklonjene. Džozef Bajden podržava pravo Izraela na odbranu, ali poziva na prekid vatre u Gazi i Libanu i racionalnu uzdržanost prema Iranu. Benjamin Netanjahu je obećao da će Teheran „platiti cenu” za svoje greške.

Netanjahu na raspolaganju ima nekoliko opcija, a pitanje je da li će prevagnuti ona najopasnija: napad na iranska nuklearna postrojenja. Ne zadugo posle ovog razgovora, prvog posle sedam nedelja, izraelski ministar odbrane Joav Galant je izjavio da će udar na Iran biti „smrtonosan, precizan i iznad svega iznenađujući”. „Neće shvatiti šta se dogodilo i kako se dogodilo, videće rezultate.”

Dileme oko napada nema iako perspektiva otvaranja vrata pakla nameće pitanje šta Izrael dobija. Netanjahu je potpuno razjasnio svoju poziciju u razgovoru sa predsednicima najuticajnijih američkih jevrejskih organizacija. „Samo je jedna sila na svetu koja se sada bori sa Iranom. Samo je jedna sila na svetu koja stoji na putu iranskih osvajanja. Ta sila je Izrael. Ukoliko se ne borimo, umrećemo.”

Netanjahu i vojni stratezi imali su dovoljno vremena da razmotre razne mogućnosti udara. Jedna opcija, najverovatnija, jeste gađanje vojnih baza Islamske revolucionarne garde, raketnih lansera i fabrika za proizvodnju projektila i dronova. Druga je uništavanje simbola Islamske Republike, uglavnom po Teheranu. Izrael može da pokuša i da cilja visoke iranske zvaničnike, uključujući i lidere.

Napad na iransku naftnu industriju je relativno jednostavan zadatak sa potencijalno značajnim rezultatima imajući u vidu da se najveći izvozni terminal nalazi na ostrvu Karg u Persijskom zalivu. Ozbiljne štete ne tiču se toliko iranskih naftnih kapaciteta pošto oni na svetskom nivou ne prelaze dva procenta, koliko je opasnost blokiranje tesnaca Hormuz, što bi ozbiljno poremetilo izvoz zemalja Zaliva i – zbog neizvesnosti i nepredvidivosti – podiglo cenu nafte.

Konačno, tu je nuklearna opcija. Netanjahu je godinama priželjkivao vojni udar na Iran kako bi uništio njegov nuklearni program i infrastrukturu, ali sve poslednje američke administracije bile su protiv toga. Barak Obama je potpisujući nuklearni sporazum 2015. u značajnoj meri bio motivisan upravo željom da se izbegne konflikt Izraela i Irana.

Izraelski jastrebovi sada procenjuju da imaju razlog za rat i da se otvorila jedinstvena prilika za „sad ili nikad” obračun sa Iranom: liderstvo libanskih proiranskih Hezbolaha je desetkovano, SAD se u principu ne protive izraelskom udaru i na manje od mesec dana do predsedničkih izbora administracija ne bi rizikovala da kritikuje Izrael čak i ukoliko se Netanjahu odluči na korake koji nisu po volji Vašingtona.

Vreme je za napad, ponavljaju iz Netanjahuovog okruženja, pozivajući se na obaveštajne izvore koji tvrde da Iran, posle odluke Donalda Trampa da 2018. raskine nuklearni sporazum, nikada nije bio bliži proizvodnji tri do četiri atomske bombe. Da li je udar šansa za preoblikovanje čitavog Bliskog istoka čime bi se debakl Hamasovog napada od pre godinu dana pretvorio u strateški trijumf?

Takva operacija nosi značajan rizik da ne uspe, imajući u vidu da su nuklearne instalacije i centrifuge za obogaćivanje uranijuma u Natancu i na drugim lokacijama duboko ukopane u iranskim planinama, a Izrael nema odgovarajuće bombe. Da ih i dobije, nema strateške bombardere. Napad je, drugim rečima, nemoguć bez podrške SAD, a Amerikanci ne žele da budu uvučeni u rat sa Iranom i upozoravaju Izrael da bi takva polovična akcija samo ubrzala proizvodnju bombe.

Još jedno pitanje ostaje bez odgovora – kako bi izgledao iranski odgovor na izraelski odgovor. Svaki napad na infrastrukturu biće propraćen „ozbiljnijim i moćnijim kontraudarom”, ponavljaju ju Teheranu. „Preporučujemo cionističkom režimu da ne testira našu odlučnost”, poručuje šef diplomatije Abas Aragči. Iran ne želi eskalaciju, ali se ne plaši rata, rekao je ministar, dodajući da su oružane snage spremne za svaki scenario. Agencija Tasnim, glasilo Islamske revolucionarne garde, precizira da Iran ima najmanje deset planova kako da uzvrati Izraelu. Pominju se rafinerije u Haifi i Ašdodu, naftni terminal u Aškelonu, železnička mreža i elektrana Azazme.

Iran je tokom drugog ovogodišnjeg napada sinhronizovanim baražom 180 balističkih i hipersoničnih raketa pokazao da tri sistema izraelske odbrane – Gvozdena kupola, Davidova praćka i Strela, od kojih je svaki dizajniran da dolazeće projektile gađa na nebu na različitim visinama – nisu neprobojni. Najmanje 20 raketa pogodilo je vazduhoplovnu bazu Nevatim, neke su pale u blizini štaba Mosada u Glilotu blizu Tel Aviva, dok su tri udarile bazu Tel Nof u centralnom Izraelu. U Teheranu upozoravaju da su iskoristili samo mali deo arsenala kojim raspolažu.

Za koji god se scenario Netanjahu odluči, imajući u vidu sve rizike i dugoročne posledice, bila bi očekivana ozbiljna strateška analiza opcija i alternativa. Da li je on za to spreman? Sudeći po ratu u Gazi, invaziji Libana i napadu na pripadnike mirovnih snaga UN, nije. Nema te američke administracije ili međunarodnog pritiska koji bi premijera naterao da odustane od svoje osnovne doktrine – isključivog oslonca na silu i još više sile. Takav koncept samo vodi novim katastrofama. Sila neće promeniti realnosti Bliskog istoka koji decenijama čeka neka trajna rešenja.