Tumač naše prošlosti, zagledan u budućnost

Ugodinama svoje mladosti, u prvom nadahnutom poetskom delu „Ex Ponto” (1918), Ivo Andrić je zapisao: „Kad umrem (na smrt ne čeka niko odveć dugo) možda će neko, tu i tamo, spomenuti moje ime… Možda će na putevima duha, gde su zagubljena i moja nastojanja i neuspesi, bljesnuti kratko, moj spomen, kao kratak svetionički oganj koji ima snage da nepresušno nadahnjuje, kao spomen novim putnicima pred krivim zaludnim putevima.” 

Krivo i zaludno ništa nije bilo u plemenitom životu velikog pisca, naprotiv, tragovi ovog mudraca i vizionara ostali su da svedoče o neprekinutom uspenju, prosjajima i sublimacijama, oplemenjivanja riznica književnog dela, sve do dobijanja Nobelove nagrade 26. oktobra 1961. godine za „epsku sagu” kojom je „oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje”. 

Ove godine navršava se čitav vek otkad je u Gracu odbranio doktorsku disertaciju. Ovom jubileju pridružuju se mnogi drugi značajni datumi Andrićevog života, stvaralačkog puta, znamenitih događaja i vrhunskih uspenja poezijom „Ex Ponto”, „Nemiri”, pripovetkama, esejima, studijama, romanima „Na Drini ćuprija”, „Travnička hronika”, „Prokleta avlija”, „Gospođica” i brojnih drugih. Svoje bogato, složeno, vizionarski nadahnuto književno delo oblikovao je duže od šezdeset godina. 

Proživeo je život mudraca i zatočenika pisane reči, tragača za višim i dubljim smislom, uvek se vraćajući višegradskoj stazi, nalazeći u njoj suštastvenu meru stvari, po njoj odmeravajući korak i podešavajući hod. Svojim velikim delom Ivo Andrić izlazio je u svet, odlazio da primi i Nobelovu nagradu 1961. godine. 

Uspravan, kao u kamenu srezanog profila, podignutih obrva, pogleda zamišljenog kao da njim proniče u budućnost, tihih odmerenih reči, koje češće pitaju nego što žele da podare savete, takav je Ivo Andrić ostao u mom sećanju posle više susreta, i onog poslednjeg u junu 1968. godine kada sam, iz časa u čas, bio sa velikim piscem, začaran spokojstvom koje je zračilo iz čitavog njegovog bića, jezikom čudesne, neponovljive lepote. Na Univerzitetu, u Gimnaziji  „Stevan Sremac”, dok je govorio studentima, učenicima, mladim radnicima, profesorima i potom u hotelu „Park”, kada je ćaskao sa niškim piscima i drugim stvaraocima iz grada; pronalazio je reči čudesne lepote i sklada. Govorio je o smislu stvaralačkog čina, o mostovima, životnim stazama, istini, neophodnosti ljudskog stvaralačkog napora. Prohujalo je mnogo godina od tog susreta, a u mom sluhu i dalje žubore i traju Andrićeve reči: „Strast za istinom je najbolji izraz životne snage u čoveku i naročit oblik njegovog poštovanja samoga sebe.” 
Proživeo je život nad rukopisima, sa knjigom, i otuda je sa velikom ljubavlju govorio o značaju knjige u čovekovom životu, da bi konstatovao: „Knjiga ostaje drug i kada sve ostalo izda.” Sa radošću se odazvao pozivu da dođe u Niš i svojom besedom obeleži početak pokreta „Omladina i knjiga”. Pošto se kratko odmorio u hotelu „Ambasador”, krenuli smo u hotel „Park” i u jednom uglu sale dugo razgovarali. Andrić se interesovao za kulturne akcije u gradu, književni život i posebno časopis „Gradina” i njegove saradnike: „Nigde se i nigda uloženi napor i stvarni trud ne gubi, a u kulturi pogotovo… U kulturnim događanjima nema malih i velikih sredina”, ostalo je zapisano u mojoj beležnici. 

U svečanoj atmosferi nastavničke zbornice gimnazije, tog junskog jutra vođen je najzanimljiviji i najiskreniji razgovor. Ogromno je bilo interesovanje mladih ljudi koji su se iznenada našli kao sagovornici velikom piscu. Prelivala se bujica pitanja o mostovima u Andrićevom delu, odnosu čoveka i umetnosti, novim delima koje priprema, kako se osećao kada je 26. oktobra 1961. godine primao Nobelovu nagradu, zašto je prošlost osnovna preokupacija u njegovom delu. Najveći broj pitanja, nažalost, zbog nedovoljno vremena, ostao je bez odgovora. 

Prilikom svečanog otvaranja Niškog univerziteta, Ivo Andrić je dva dana bio gost grada. Otržem samo nekoliko rečenica iz govora koji je sa izuzetnom pažnjom pratio veliki broj profesora, studenata i gostiju iz svih krajeva naše zemlje: 
„Na zgradi života treba ostaviti i jedan prozor koji gleda u umetnost, jer nam ona pomaže da život lakše shvatimo, da ga učinimo snošljivijim i sebi i drugima… Umetnost nije samo lepota već i osećanje mere, discipline, moralni red i čovečnost. Ona je najkraći put od čoveka do čoveka.” 

Tih dana  Ivo Andrić je u Nišu imao dosta susreta. Pošto je bio u poodmaklim godinama (ulazio je u sedamdeset šestu) bojali smo se da se ne umori, da ne posustane. Imali smo, međutim, često priliku da se uverimo u neobičnu vitalnost čoveka koji je decenijama bdio nad svojim rukopisima, pomno ih brusio i noći provodio nad arhivskim dokumentima ostavljajući „znakove pored puta”. 

Prvog dana dogovorili smo se da se sutra ujutru nađemo ispred hotela „Ambasador” u kojem je odseo. Očekivao sam da će predložiti da to bude u osam ili devet sati. Insistirao je da bude što ranije. Dogovorili smo se za 6.30. Kada sam nekoliko minuta pre zakazanog vremena bio ispred hotela, imao sam utisak da će, umoran od napora prethodnog dana, zakasniti. Kada sam prilazio portiru da pozovemo Andrićevu sobu, skoro da sam u to bio uveren. 

„Skoro će pola sata kako je Andrić izašao iz hotela”, reče mi portir, a slučajni prolaznik obavesti da je maločas video velikog književnika kod uličnog čistača obuće. 

Na izlazu iz hotela Andrić me je već čekao vedar, sveže obrijan, elegantan. Prva mu je želja bila da prošetamo pijacom. Nije mu smetala praznična gužva. Uveče, pred rastanak, napisao mi je, onim njegovim čitkim, karakterističnim, gotovo kaligrafskim rukopisom, posvetu na knjizi „Na Drini ćuprija”. Primerak te knjige, povezan u kožu tamne višnjeve boje, jedna mi je od najdražih stvari koje imam. 

Rastali smo se i slučaj je hteo da se više nikad ne sretnemo. 
„Možda će na putevima duha, gde su zagubljena i moja nastojanja i neuspesi, bljesnuti kratko, moj spomen, kao kratak svetionički oganj koji ima snage da nepresušno nadahnjuje…” 

Zapravo ti Andrićevi mostovi duha pomagali su mi da dospem do one vrletne višegradske staze koja otkriva čitav životni put velikog pisca: „Kad se mračio vidik i kolebao pravac, ja sam tada pobožno prostirao preda se, kao vernik molitveni ćilim, ubogu, uzvišenu višegradsku stazu koja leči svaki bol i potire svako stradanje, jer ih sve sadrži u sebi i sve redom nadvisuje.” 
Dugo već Andrić nije među nama, ali njegovo slojevito, kompleksno umetničko delo ostaje da živi kao oganj koji ima snage da nepresušno nadahnjuje, ukazuje na nove puteve. Ovaj pesnički tumač naše prošlosti ostaje i vizionar budućnosti čoveka.  

*Književnik, autor studije „Jezik bogova”