Kako pobediti život

Lidija Karalejić poreklom je sa Kosova, iz Prištine, gde je odrasla, završila Pravni fakultet i živela do pre desetak godina. Sada sa roditeljima živi u Beogradu.

– Odrasla sam u porodici koja je uvek gajila ljubav prema umetnosti, koju su tako preneli i na mene. Moj otac je vajar i nekadašnji profesor Fakulteta umetnosti u Prištini, a majka je završila Muzičku akademiju. U takvoj atmosferi, moja kreativnost je nailazila na podršku. Uvek sam volela da ponešto naslikam, nacrtam i napravim neki komad nakita. Sa ocem se i danas rado konsultujem i prihvatam njegove savete, a majka mi često pomogne kada radim sa staklom.

Za oslikavanje svile i stakla zainteresovala sam se i ranije, ali sam time ozbiljnije počela da se bavim tek po dolasku u Beograd. Tada sam, igrom slučaja, na poklon dobila boju za svilu. Pošto nisam znala na koji način da radim s ovim materijalima, savete sam potražila od žene koja je već imala iskustva u tome, pa mi je ona dala niz korisnih saveta i odala poneku zanatsku tajnu. Mnogo sam naučila i sama, eksperimentišući prvo sa tekstilnim platnima, a koristila sam i stručnu literaturu – kaže Lidija.

Muzeji kao inspiracija

(/slika2)Svojevremeno je i mnogo putovala po inostranstvu, pa je tako imala priliku da poseti muzeje u Parizu, Pragu, Moskvi, Petrogradu i Dubaiju. Veliko kulturno i umetničko bogatstvo koje je videla, dalo joj je inspiraciju za dalji rad.

Svilu, predmete od stakla i boje kupuje od domaćih, a ponešto i od stranih proizvođača. Od pribora tu su četkice, od onih srednje debljine do tankih i preciznih za detalje.

– Uglavnom kupujem belu svilu koju po potrebi naknadno obojim. Ona mi služi kao podloga, na koju kasnije postavljam oslikan, poseban deo svile, što zajedno sa staklom i ramom čini konačni izgled slike. Pre početka slikanja, svila mora da bode dobro zategnuta, pa za to koristim ram. Potrebni su velika pažnja i strpljenje zbog mogućih prelivanja različitih nijansi prilikom nanošenja boje, zato što je svila nežan, osetljiv i prefinjen materijal – priča ona i dodaje – Rad na staklu je za mene još zahtevniji zbog toga što najčešće oslikavam čaše, vaze i boce, čija je površina zaobljena, sa već nekim urezanim detaljima, izbočinama ili ulegnućima. Oslikane, stavljam ih u hladnu rernu, koju zatim podesim na nižu, pa na višu temperaturu. Dužina pečenja zavisi od debljine stakla i nanosa boje koja pečenjem dobija postojanost.

Uvek joj se, kako nam je rekla, dopadao izgled starinskih ukrasnih predmeta, sa bogatim ornamentima, bojama i ukrasima, pa su takvi motivi prisutni i na njenim delima.

Neiscrpne ideje

(/slika3)Lidijina kolekcija je svakim danom sve lepša i bogatija, ali do sada je učestvovala samo na jednoj izložbi priređenoj u humanitarne svrhe. Ponešto od slika i čaša prodala je prijateljima ili onima koji su za nju saznali po njihovoj preporuci. Ovim hobijem se, naime, bavi zbog toga što je opušta, pruža joj duhovno smirenje i zadovoljstvo, a ne da zaradi. Njena soba ujedno joj je i miran kutak za stvaranje. Trudi se da radi što više i kad god može, jer, kako nam je rekla, uvek ima dovoljno inspiracije i ideja.

Nesretan splet događaja odvojio je Lidiju od zavičaja kojeg se sada sa setom priseća, ali joj nije oduzeo duhovnu snagu i dobru volju da svoja osećanja i smisao za lepotu prikaže kroz ova mala umetnička dela.