Optimizam i gluparija

Oni koji strastveno, vatreno žele da svet bude bolji, sa istom žestinom dokazuju da svet, i pored želja i namera, sanjara, idealista i iluzionista, nije savršen, i daleko je od toga da bude najbolji među svetovima. Radoznali Kandid, mladić od vere, nauke, nade i ljubavi, kako nam to Nikola Đuričko sugerira, sija od sreće, očaranosti. Svi se rađamo sa velikim očekivanjima, i valjda zato i kažemo, kad sve prođe i progrmi, od rođenja pa do groba, najlepše je đačko doba! Tada smo dovoljno čisti, lakoverni, naivni, i široko otvorenog srca i duše za lepote, darove, ushićenja i zanose ovog sveta. I ni čitav jedan život nam, najčešće, nije dovoljan da se otarasimo mladalačkih uverenja, uobraženja, maštarija, sanjarija, svog neukaljanog, i neosporenog optimizma, da odbacimo „učenja” mudraca, poput Panglosa Bogdana Diklića, koji, mašta da mu se dešava, ma kakve ga nevolje i nesreće presretale, neće odustati od svoje „filozofije” u koju želi da uveri i druge, Kandida osobito, da živimo u najboljem od dobrih svetova.

Samo onaj koji zna koliko je gada u ovom svetu, može ovako žestoko, polemički vatreno, cinično, pogurano ka apsurdu, da suprotstavi vladajuće filozofije života, religijske i moralne predstave i predrasude, i rečitu stvarnost, zbivanja, avanture kroz koje akteri Volterove filozofične konstrukcije prolaze dok isteruju laž na čistinu, odvajaju bajku, lepe priče i propovedi, gomile svečanih, lukavih reči i obećanja, sve što im budućnost stavlja u izgled, od realnog života, od zbilje kroz koju živ čovek, pa i Kandid i njegova družina prolaze. Ljudi su pokvarenjaci, lažovi, hulje, prevrtljivci, spletkaroši, bestidnici, podvodači, lešinari, grubijani, brbljivci, ljudožderi, kockari, i tu se ne završava lista ljudskih nepodopština skrivenih iza zavesa učenosti, religioznosti, službe Bogu, državi, ljubavi, moralu, prijateljstvu. O, kakvo gnusno pretvaranje, zavođenje i samozavođenje, kakvo slepilo i gluparija vode čoveka kroz život! U šta sve čovek neće poverovati pre nego u ono što vidi, čuje, doživljava, što mu sopstveno iskustvo kazuje?

Volter je, svakako, u timu velemajstora koji su ovu dvostrukost „lepe priče”, i gadne, sebične realnosti, nebeskog bića, i zemaljskog skota, na ubitačno razoran, duhovit, prodoran, cinično-ironičan način, uočili i iskazali. Rađamo se u začaranim zamkovima okićenim duginim bojama, svim bojama ovoga najboljeg među dobrim svetovima (scenografija Sven Jonke); sanjamo princeze koje život i njegova gorka istina sa dna kace, ruinira, obara sa visina i daljina sna i mašte, pretvara u stara, onemoćala, drhtava bića poput Kunigunde Nataše Tapušković. Ruše se divni snovi, sve što Panglos propovedaše, što Kandid kroz život i avanture pita i proverava; što je počelo kao bajka, završava u zverinjaku, osporeno, načeto, polurazoreno, daleko od vere, nade, poleta sa kojim život počinjemo. Varaju nas drugi, zavaravamo sami sebe. „Kandid” Aleksandra Popovskog, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu počinje pitanjima Starca iz Eldorada Miše Janketića; završava se nedoumicama i pitanjima Kandidovim. I njegovim čuđenjem, o zar je to moguće; čuđenjem i upitanošću koje je Nikola Đuričko umeo da nosi, i moć da ova stanja izrazi. Moguće je, jer ne živimo u savršenom, već nasuprot, u idiotskom svetu, koji nam se, nekada, izdavao za svet romantike, u kome na sebe uzimamo uloge ljubavnika, plemenitaša, vitezova, sudija, lekara, filozofa, princeza, državnika. U stvari smo, veruje Volter, lažovi, varalice, smutljivci, podvaladžije, razbojnici, neznalice.

Predstava puna promena, pokretljivih emocija i pitanja, avantura, igre, dvosmisla, erotike, ironije, gorčine, osujećene romantike, pa ipak, laka i atraktivna, iako joj nedostaje malo onoga što je neka rođaka preporučivala Goji: sabijaj, ne razvlači! Očistite um i dušu iluzija i lažnih predstava! Ljudima, ni narodima, ne vladaju dobre duše, zaključuje razdraženo Volter, već stanja vladarevih jutarnjih stolica! Ne lupajte glavu, lepo proživite, zabavljajte se, manite se popravljanja sveta, cinično nas savetuje Volter, genije ruženja i razaranja lakovernih, na iluzijama i predrasudama izgrađenih svetova. Aleksandar Popovski je ovu igru, dvostrukost, razumeo; glumački ansambl Jugoslovenskog dramskog pozorišta je ovu dramsku, i životnu igru, iz potaje, sa dva kraja i početka, sa duhom i visprenošću, otelotvorio.

Nema dovoljno razloga i pokrića za rane snove. Na klasično pitanje zašto postojimo, ovakvi kakvi smo, nema dovoljno valjanog odgovora! To, svakako, nije i onaj rezignirani Volterov: U se, i u svoje kljuse. Živi svoj život, obrađuj svoj vrt! Đavo, oduvek, ima udela u ljudskoj igri i poslovima, zadovoljstvima osobito, i kao da, na kraju, ovaj drevni gubitnik, igru dobija! Našu igru!

I dok svi u predstavi Aleksandra Popovskog, u Volterovom „Kandidu”, kome su pridodati fragmenti piščevog „Filozofskog rečnika”, razmišljaju, sanjaju, i tragaju za najboljim od svih svetova, uistinu se čude i zgražaju, pitaju, otkuda u svetu, i čoveku, toliko besmislenosti i zla! Kao da arhitekta, projektant sveta, i nije bio među najboljima! Filozofske upute tipa „sve je valjano u ovom svetu”, Volter je izvrgao ruglu i nebrojenim pitanjima kojima nas zasipa i predstava Aleksandra Popovskog, i umno vođenog glumačkog ansambla: scenski pokret Sonja Vukićević, muzika Kiril Džajkovski), u kome posebno valja istaći Nikolu Đurička (Kandid), Natašu Tapušković (Kunigunda), Gordanu Đurđević (Starica, Dama), Bogdana Diklića (Panglos), Gorana Šušljika (Propovednik, Martin), Mihajla Janketića, Srđana Timarova, Milenu Vasić-Ražnatović, Dragana Jovanovića. U ostalim ulogama: Nikola Simić, Vojin Ćetković, Marko Baćović, Marinko Madžgalj, Dubravko Jovanović i drugi.

Dobra, reska, maštovita predstava, razvijena između osujećene romanse i rugalice.