Slikam iz lične potrebe i radosti

Odabrala sam sliku „Orkestar” za laureata „Politikine” nagrade na Bitefu zbog fuzije u umetnosti. Reditelj dobija sliku na kojoj je muzika, orkestar. Slika može biti deo scenografije. Motiv sa slike može biti u vezi sa predstavom. Iz slike izlazi zvuk, muzika – kao iz orkerstarske jame u pozorištu, kaže Jelena Merkur, likovna umetnica ili zvanično doktor likovne umetnosti, čijim delom naš list nagrađuje ovogodišnjeg laureata „Politikine” nagrade za režiju na Bitefu – Mila Raua, reditelja predstave „Antigona u Amazonu“.

Fuzija u umetnosti je važna za ovu autorku, pa je tako na nedavnom otvaranju njene izložbe „Sapere vedere” u Galeriji „Ikar” u Zemunu, istog dana kad je u okviru Bitefa odigrana predstava Mila Raua „Antigona u Amazonu”, njena kćerka Kristina Bojić, mlada violinistkinja, student treće godine Fakulteta muzičke umetnosti, svirala Mocarta i Pučinija sa kvartetom „Eternal”. Svirali su sve vreme dok su posetioci pristizali, kao i posle otvaranja dok su razgledali izložbu. Kristina Bojić inače odmalena učestvuje u Jeleninim performansima i svira na otvaranju njenih izložbi.

Najnovijom izložbom ste predstavili tri decenije svog umetničkog rada. Šta je bila vaša osnovna zamisao za ovu postavku?

Kao što i sam naziv izložbe glasi „Sapere vedere” (Leonardo) – znati kako videti ili znati kako čitati moja platna. Ideja je bila da predstavim publici rane radove, moja likovna traganja i stvaralačke eksperimente i faze. Izložba je obuhvatila 38 slika na platnu (ulje i akrilik), radove od fakultetskih dana pa sve do danas. Želela sam da ponovo gledam svoje porodične portrete, porodični album, nagrađen portret moje nane, velike formate sa magistarske izložbe „Plavo”. Galerija „Ikar” ima taj prostorni kapacitet. Izložbu dopunjuju plakati iz svih ciklusa, kao i ciklusa koje nisam bila u mogućnosti da priredim, recimo instalacije: „Poljubac”, „Entelo-detektor”, „Flamma”, „Linea” tako da je publika imala potpuni uvid u moj likovni put. Danas se bavim apstraktnom konstruktivističkom geometrijom, dvadeset godina unazad sam polako ulazila i težila takvom likovnom izrazu. Stoga mi je bilo važno da na ovoj izložbi krenem od početka, od čoveka, jer danas slikam prostore gde su čovek i figura izostavljeni, njihovo prisustvo se samo naslućuje.

Imali ste razne cikluse, između ostalih i ekološke. Čini se da je ekologija danas jedna od najprisutnijih tema u umetnosti, pogotovo u likovnoj, pozorištu, filmu... Hoćete li raditi ponovo u tom pravcu?

Verovatno hoću u nekom trenutku. Na tu temu sam imala nekoliko ciklusa: „Divlje zveri” (Les Fauves), „Eko-deko,” „Aqua-viva”, „Metaakustika” i „Flamma”. Trenutno sam u kosmičkim sferama, spremam novi ciklus „Kosmogonija”, i tu takođe vidim jedan eko-momenat – mi ljudi kao mikrokosmos u odnosu na makrouniverzum.

Zanimljivo je da je izložba otvorena upravo iste večeri kada je u Ateljeu 212 izvedena predstava Mila Raua „Antigona u Amazonu” u okviru Bitefa, koju je „Politikin” žiri nagradio za režiju i to vašim delom. Koliko ste privrženi pozorištu i mislite li da se sve umetnosti u krajnjoj liniji prepliću?

Počastvovana sam što slika „Orkestar” ide u ruke ovogodišnjem laureatu „Politikine” nagrade na Bitefu. Obožavam pozorište i film. Volim da posle predstave ili projekcije analiziram scenografiju, atmosferu, energiju glumaca, muziku – da li je bila adekvatna datom. Mislim da bez fuzije u umetnosti nema ni umetnosti. Sve je povezano. I kako u prvom proglasu Bauhausa kažu: „Potrebno je da zamislimo građevinu budućnosti koja će spajati arhitekturu, skulpturu i slikarstvo. Jedinstvo umetnosti i tehnologije.”

Aleksandar Đurić je u katalogu vaše najnovije izložbe napisao da je ova postavka „dokument o autorkinom permanentnom traganju za sopstvom”. Da li ste stigli na izvor sopstva ili još tragate?

Kraj puta je kraj, a ja sam tek na pola puta. Često mi se dešava da kad završim neki ciklus slika pomislim „to je to, šta još mogu novo da izmislim”, a onda uvek sebe demantujem.

Već tri decenije ste na likovnoj sceni. Kako opstajete? Može li se uopšte opstati kao umetnik danas u Srbiji?

Nigde nije lako stvaraocima. Niko se umetnošću ne bi ni bavio da brine o egzistenciji. Ne opterećujem se opstankom u tom smislu, već sam okrenuta nastojanju i nastajanju. Slikam iz lične potrebe i radosti, slikam za svoju dušu, to je u prirodi mog bića. Razlog življenja – raison d’être.