Zaslužena počast

Tekst koji je povodom smrti Marka Valoka objavljen u vašem uglednom listu, 1. oktobra, autora Ivana Cvetkovića probudio je i kod mene mnoga sećanja iz toga vremena koje oni koji ga nisu preživeli teško mogu razumeti. Natpis o Valoku je uravnotežen i daje sliku njegove skromne, opšte ljudske prirode. Tačno, bio je zaista veliki fudbaler i posebno nadareni realizator, ali bio je i jedan od jasnih simbola uzleta i širenja fudbala, ali i drugih sportova u godinama nakon Drugog svetskog rata. Pažnju mi je privukao jedan podatak – 1959. odigrao je poslednju utakmicu za svoj Partizan i dao poslednji gol i to poslednji u starim dresovima! Moj verziraniji prijatelj me je nekoliko meseci kasnije usput upitao, misleći na nove dresove: „Liče li ti da su malo više bečki?”.

 Inače, imao sam prilike da u dečačkim danima gledam Valoka, ali sam se sa njim susreo tek 1977. u vreme istorijske utakmice Rumunija – Jugoslavija u Bukureštu. Mislim da će za vaše cenjene čitaoce to biti i najinteresantnije. Igralo se na vojnom stadionu „Steua”. Naši navijači u većini bili su smešteni u hotelu „Dorobanci” na 100 metara od naše ambasade. Igrači su imali ručak u ambasadi (naše supruge ponudile su, svaka ponaosob, nešto što najbolje priprema – lagana supica, pire i laka šnicla, salata), a potom i posebnu psihološku pripremu u zamračenoj sali ambasade.

Od samog jutra naša zastava stajala je ispred hotela „Dorobanci” sa natpisom naših navijača: „Život damo, plave ne damo!”.

Utakmica je bila zaista senzacionalna (6:4 za nas). Bio sam u počasnoj loži, levo od mene u drugom redu bio je sovjetski ambasador. Video sam da pažljivo prati moje reagovanje na golove, a kada sam spontano poskočio sa uzvikom „Gol!”, primetio sam da se sa razumevanjem osmehnuo.

Važan detalj: U pevanju naše himne vidljivo je učestvovao i deo Srba iz Rumunije, a na kraju, pljesak je dolazio čak iz dela tribine gde su se polako, disciplinovano udaljavali Rumuni u vojnim uniformama.

Smatram da je Valokova taktika da se mora dati gol više bila

ispravna i da to možda nije bilo dovoljno shvaćeno.

Vladimir Stanimirović,
Novi Beograd