Pašić između sna i jave

Predstava „Neki važan čovek” pokušaj je da kroz scensku priču o životu Nikole Pašića ukažemo na barem neke od uzroka ovdašnjeg sindroma kobne nesposobnosti da iz sopstvenog istorijskog iskustva izvučemo nauk koji će nam pomoći da se, kao društvo, izborimo sa političkim, moralnim i egzistencijalnim izazovima koje stvarnost pred nas postavlja.

Reditelj Željko Hubač ovako je za „Politiku” govorio o predstavi koju je upravo priveo kraju u Narodnom pozorištu Timočke Krajine „Zoran Radmilović” u Zaječaru. Premijerom predstave „Neki važan čovek” na sceni ovog pozorišta ujedno je i  svečano otvoreno ovogodišnje, 33. izdanje festivala „Dani Zorana Radmilovića” u Zaječaru.

Drama „Neki važan čovek” besedi o jednom od najvećih srpskih i jugoslovenskih političara Nikoli Pašiću (1845–1926), koji je bio dugogodišnji predsednik vlade Kraljevine Srbije i Kraljevine SHS, osnivač i vođa Narodne radikalne stranke. Dramaturg je Aleksandar Milosavljević, a u  glumačkoj ekipi su Miloš Tanasković, Marija Stanković, Branislav Mijatović, Jovan Veljković, Ana Bretšnajder, Nataša Petrović, Ivan Ninčić, Dejan Cicmilović i Gabrijel Bećarević.

O tome šta se događa u duši Nikole Pašića – jedne  od markantnijih ličnosti u političkoj i društvenoj istoriji Srbije i Jugoslavije, čoveka kojeg je politici privukla potreba da se bori za pravdu, saborca Svetozara Markovića i Pere Todorovića, koji je najverovatnije u Cirihu drugovao ili barem debatovao sa Mihailom Bakunjinom, bio jedan od inspiratora Timočke bune – Željko Hubač kaže:

– Nikola Pašić je u političkom smislu levičar čije su mladalačke ideale politička praksa i burne istorijske okolnosti stalno „razapinjali” između socijalne i nacionalne revolucije, i koji je, kao zreo političar, poništio sebe u ideološkom smislu, postavši pragmatičan konzervativac. On je na revoluciju izgubio snagu, a na planu evolucije društva našao se u ćorsokaku. Taj i takav suštinski tragični politički put je neminovno ostavio trag u njegovoj duši. A kakav, to niko pouzdano ne može da zna. No, predstava „Neki važan čovek” je iz početne scenske situacije  – noći tokom koje Pašić umire od moždanog udara, prateći njegovo samrtničko lutanje između sna i jave – svoju dramsku akciju zasnovala na mnoštvu unutrašnjih sukoba ne samo glavnog junaka, već i njegovih saradnika i suparnika, a posebno članova porodice. Dakle, mi smo pokušali da jednu istorijsku ličnost prikažemo kao čoveka čiji politički postupci u njegovoj ličnosti stvaraju svakovrsne dileme, od kojih su nas sa stanovišta današnjice ponajviše zanimale one moralne.

Pašić je bio optužen i osuđen zbog organizovanja atentata na kralja Milana Obrenovića čiji je bio ogorčeni protivnik, da bi se potom javno izjasnio kao njegov pristalica i odrekao nekih svojih partijskih saboraca. Kako tumači takve  krajnosti u političkom životu ovog Zaječarca, autor drame „Neki važan čovek” Željko Hubač koji je dve godine prikupljao građu o Pašiću i napisao nekoliko verzija teksta, ponudio je ovakvo razmišljanje:

– Nažalost, kao svevremene, ali ne samo tipično naše. Balkanske zemlje su verna slika evropskog političkog života, ali naš problem je u suptilnosti i to je pitanje ne samo  mentaliteta. Kada sam čitao svedočenja savremenika o Ivanjdanskom atentatu na Milana Obrenovića, koji je po svoj prilici bio insceniran zarad unutarnjeg političkog obračuna, bio sam zaprepašćen u kojoj meri je on, na simboličkom planu, prepoznatljiv i u današnjoj političkoj praksi. Za mene je to bilo poražavajuće saznanje, a nadam se da će za publiku biti otrežnjujuće.

Baveći se toliko dugo i do u detalje Pašićevim životom, naš sagovornik je izvukao dva zaključka. Prvi je da smo mi kao društvo zarobljenici istorijskih ciklusa koji se uporno ponavljaju, a da su šanse za naš eventualni izlazak iz tog začaranog kruga, dakle za društvenu emancipaciju, sve manje. Drugi zaključak je da je Pašićeva politička mudrost bila deo jedne epohe i veliko je pitanje koliko bi danas ta njegova mudrost bila učinkovita.

– Jer Pašić je u politiku, nesporno, ušao iz ideala koje je nažalost izneverio, a današnje generacije političara u politiku ulaze isključivo zarad interesa, neopterećene bilo kakvom ideologijom. Mislim da je taj narativ – koji forsiraju političke oligarhije svim dozvoljenim i nedozvoljenim sredstvima  – da običan, mali čovek ne može da utiče na stvarnost, čak i od mislećih ljudi stvorio defetiste. A oni,  razočarani u stvarnost, pokušavaju da u svojim malim svemirima potraže trenutke sreće, nesvesni da defetizam ima potencijal da uništi i najlepši od svih svetova – zaključuje Hubač.