Danas je Srđevdan

Srpska pravoslavna crkva danas slavi Svete mučenike Sergija i Vakha – Srđevdan. Ovaj praznik, koji vernici uzimaju za krsnu slavu, posvećen je rimskim dostojanstvenicima na dvoru cara Maksimijana koji su zbog pripadnosti hrišćanskoj veri i odbijanja da se poklone rimskim bogovima posečeni u Siriji.

Car Maksimijan ih je veoma cenio i uvažavao zbog njihove vernosti, mudrosti i hrabrosti sve dok nije saznao da su hrišćani. Pošto su odbili da zajedno s njim prinesu žrtve idolima rimskih bogova, svrgnuo ih je sa položaja i naredio da im umesto vojničkih odela obuku ženske haljine, da im oko vrata stave gvozdene obruče i da ih tako vodaju ulicama Rima. Zatim ih je poslao u Aziju kod namesnika Antioha, koji je svoj položaj zadobio zahvaljujući njihovoj preporuci caru.

U gradu Varvalisu su ih bacili u tamnicu, gde su Vakha tukli sirovim volovskim žilama dok mu nisu razdrobili telo udarcima pod kojima je uzdahnuo. Sutradan je Sergeju obuli gvozdene opanke iznutra načičkane ekserima i poterali ga u Rosaf u Siriji, gde su mu, posle mučenja, odsekli mačem glavu u blizini reke Eufrata.

Na sajtu SPC stoji:

“Kada ih Antioh poče cavetovati, da ce odreknu Hricta, i da cebe cpacu beščešća muka i cmrti, odgovoriše ovi cvetitelji: “i čect i beščešće, i život i cmrt – cve je jedno onome ko ište carctva nebeckoga.” Antioh baci Sergija u tamnicu, i naredi prvo da ce muči Vakh. Sluge ce menjahu jedan za drugim tukući Vakha cvetoga, cve dok mu celo telo ne razdrobiše. Iz razdrobljenog i krvavog tela Svetog Vakha izađe duša njegova cveta i na rukama angelckim ode Gocpodu. Poctrada Sveti Vakh u gradu Varvalicu. Tada Sergije Sveti bi izveden i obuven u gvozdene opanke, c načičkanim ekcerima, pa tako oteran u grad Rocaf u Siriju, i tamo mačem pocečen; i duša mu ode u Raj da tamo zajedno ca Vakhom, drugom cvojim, prime vence clave becmrtne od Hricta Cara Gocpoda cvoga. Poctradaše ovi kracni vitezi vere Hrictove oko 303. Godine.”

Freske u Mileševi

Prema jednoj priči, prilikom prenosa moštiju Svetog Save iz Trnova, u Mileševu su prenete i mošti Svetih Sergija i Vakha, gde je odranije postojao kult ovih svetitelja, o čemu svedoče i njihove freske iz najranijeg perioda freskopisa u Mileševi.

Zemljoradnici naročito paze da na Srđevdan ne izlaze sa volovima u polja, jer na taj dan, kažu, ne valja orati. Srđevdan pripada slavama za koje se priprema mrsna hrana, izuzev ako taj dan pada u sredu ili petak. Na ikonama se Sveti Sergije i Vakho predstavljaju u običnim tadašnjim odorama sa krstom i mitrom, kao znakom mučeništva.

U srednjovekovnoj Zeti Srđevdan je bila jedna od najvećih slava. Danas je kao slava Srđevdan rasprostranjen na područiju Primorija i cele Bosne, gde je značajnije koncentrisan u okolini Vlasenice, Tešnja, Dervente, Dubice, Prijedora i Krupnja. U Šumadijskoj eparhiji Srđevdan slavi oko 250 svečarskih domova. U okolini Valjeva su Svetog Srđa kao svog zaštitnika praznovali obućari, a u Gruži su Srđevdan svetkovali radi srdobolje. Sveti Srđ se smatra volujskim svecem, pa se toga dana volovi ne uprežu za rad.

Prema narodnom kalendaru, Srđevdan se smatra jednim od graničnih dana na prelazu iz jeseni u zimu. I u meteorološkom smislu Srđevdan je bio važna odrednica. U vreme kad su zime duže trajale i kad je snežni pokrivač već u oktobru pokrivao zemlju, nastala je i narodna izreka: “Sveti Toma- sneg već doma, Sveti Srđe- sneg sve grđe.”