Najugroženiji, a pravno nevidljivi

Najprometnija ulica u gradu. Na hiljade ljudi se svakodnevno smenjuje, i dok je prolaznici gledaju kao usputnu tačku do odredišta, za nju je ona dom. Možda se nalaze na istom mestu, ali se razlika između njih meri vekovima. Okružena smehom, bukom uličnih svirača i nezainteresovanim pogledima. U prljavoj garderobi. Sedi na jednom dušeku, pokrivena iskidanim ćebetom. Pored nje kutija, stavljena tu za svaki slučaj, ukoliko neko poželi da udeli koji dinar. Kako je spavati na minusu, biti bez hrane i dinara u džepu, najbolje zna Milica Jovanović koja godine provodi na najpoznatijoj ulici. Ona je jedna od nekoliko hiljada ljudi koji žive na ulicama glavnog grada.

– Majka me je ostavila kad sam bila mala, otac mi je umro. Država mi ništa ne pomaže, ovde sam i leti i zimi, sedim od jutra do sutra. Zimi kad sedim, koske mi se smrznu. Nemam papire, kad sam bolesna – ne idem kod doktora. Ja ne razumem ove policajce, sedim ovde, a oni mi pišu kazne, po pet, šest hiljada, ne kradem, ne ubijam, samo sedim i ćutim. Imam puno kazni da platim, nemam od čega, da imam od čega da živim, ne bih sedela ovde – rekla je Milica.

Biti u situaciji beskućništva, pored života na ulici, znači živeti i u pravnoj izolaciji i svakodnevno se suočavati sa diskriminacijom. Većina ljudi bez krova nad glavom nema dokumenta, ni socijalnu, ni zdravstvenu zaštitu, isključeni su iz popisa stanovništva, a prihvatilište gde mogu da potraže privremeni smeštaj ima samo stotinak mesta. Ovom problemu najizloženije su marginalizovane grupe kao što su stari, žene, deca, radnici i radnice sa nesigurnim ugovorima i poslovima, mentalno i fizički bolesni, osobe sa invaliditetom, Romi, migranti, pripadnici LGBT zajednice... Život na ulici stvara brojne zdravstvene probleme, a njihovo saniranje je onemogućeno nedostatkom pristupačne zdravstvene zaštite.

U osobe u situaciji beskućništva spadaju i oni koji ne žive na otvorenom, ali žive u objektima bez grejanja, vode i struje. Popis iz 2011. godine beskućništvo je podelio na primarno i sekundarno, i njime je registrovano 445 ljudi koji žive na ulici i spadaju u primarno, i 17.842 njih koji žive u improvizovanim objektima, šupama i podrumima, što je sekundarno. Prema procenama organizacija koje se bave zaštitom ljudskih prava, u Srbiji ima oko 20.000, a u Beogradu oko 5.000 ljudi bez krova nad glavom.

Uzroci beskućništva su, kako je objasnila Katarina Bogdanović iz organizacije „Adra Srbija”, neadekvatna ekonomska, socijalna i stambena politika.

– Mogu biti i geopolitički, poput rata, migracija, prirodnih katastrofa i klimatskih promena. Problem sa stambenom politikom tiče se socijalnih stanova jer zakup košta 6.000 do 8.000 dinara mesečno, a kako osoba u situaciji beskućništva, ukoliko je starija i ima više od 65 godina, može to da plati – pita Bogdanovićeva.

Ona je istakla da su faktori rizika individualni.

– Ljudi imaju različite mehanizme odbrane i preživljavanja, kao što su korišćenje alkohola i droga. Međutim, nije dokazano da osobe bez krova nad glavom alkohol koriste više u odnosu na opštu populaciju. One konzumiranjem određenih supstanci žele da na neki način izmene svoju realnost jer tada ne vide, ne čuju, mogu lakše da zaspe, ne vide traume i ne vraćaju se na prošlost – rekla je i naglasila da su ove osobe dodatno diskriminisane jer za njih država nije obezbedila hitan smeštaj.

Za ulazak u jedino privremeno prihvatilište u glavnom gradu, Prihvatilište za stara i odrasla lica u Kumodraškoj, potrebna je potvrda da osoba nije kontraindikovana za kolektivni smeštaj, dok na primer ona nije potrebna u Novom Sadu.

Ova ustanova ima 104 kreveta i u njoj boravak traje do šest meseci, dok se zimi otvaraju privremena prihvatilišta sa 30 do 40 mesta, ali kad otopli ona se zatvaraju. Postoji mogućnost da se u prihvatilište u Kumodraškoj osoba smesti bez lične karte, ali, kako je istakla Bogdanovićeva, to je retkost.

– Taj proces duže traje, a kad je neko izbačen na ulicu, situacija je hitna, a ne može da bude rešena od danas do sutra. Ukoliko prihvatilište odbije, država ne nudi nikakvu alternativu. Ova ustanova nije rešenje za sve, ljudima je potrebno pristupiti individualno, na primer, posebno za žene, porodice. Neophodno je prihvatiti da je beskućništvo društveni problem i za njegovo rešavanje potrebno je mobilisati širu društvenu zajednicu i institucije – objasnila je i ukazala da u ovoj ustanovi nije obezbeđen adekvatan rad sa osobama u situaciji beskućništva jer nema dovoljno stručnog kadra.

Od 2011. godine je zakonom omogućeno da se, kako bi dobila ličnu kartu, osoba bez prebivališta prijavi na adresu Centra za socijalni rad na teritoriji na kojoj boravi. A za prijavljivanje je potrebno platiti taksu.

– Dakle, država nije obezbedila besplatno vađenje ličnih dokumenata za osobe koje nemaju krov nad glavom. Dolazak do dokumenata ima više prepreka – novac, sistemska, institucionalna i individualna diskriminacija. Mnogo ljudi je pravno nevidljivo, neki čak imaju lične karte iz Jugoslavije. Često su to učesnici rata – navela je Bogdanovićeva.

Dodala je da mnogi službenici ne znaju proceduru prijavljivanja u Centar za socijalni rad.

– Policajci odlaze na terensku proveru, na mesto gde im je osoba u situaciji beskućništva rekla da boravi, poput nekog parka, podzemnog prolaza. Ukoliko je dva do tri puta tu ne pronađu, provera se označava kao negativna i Centar odbija da joj prijavi prebivalište. Ne nalazimo se ni mi u svakom trenutku u svom stanu, samim tim ne provode ni oni ceo dan na jednoj klupi – naglasila je.

Prema rezultatima popisa iz 2011. godine, tipična osoba u situaciji beskućništva je muškarac starosti između 55 i 59 godina, niskog obrazovanja, nezaposlen ili zaposlen na slabo plaćenom poslu. U grupi primarnog beskućništva najviše je sredovečnih muškaraca i žena od 45 do 49 godina, a svaki deseti je stariji od 70, dok su kod sekundarnih najbrojniji mladi i 23 odsto ih je starosti do 14 godina.

Republički zavod za statistiku još nije objavio broj osoba koje žive u ovoj situaciji, prema poslednjem popisu. Metodologija je, kako je objasnila Bogdanovićeva, ista kao i ranije.

– Svi koji nemaju ličnu kartu su u startu iz popisa isključeni, a popisivači se obraćaju centru za informacije o broju osoba bez krova nad glavom, a sam centar nema ustanovljenu tipologiju beskućništva, u mnogima taj termin uopšte ne postoji zasebno. Na primer, ako je neko osoba sa invaliditetom, grupiše se pod tu kategoriju, a ne kao osoba bez krova nad glavom, isto je i kad je neko žrtva nasilja – naglasila je ona.

Zaključno sa 2023. godinom, organizacija „Adra Srbija” radila je sa 3.750 ljudi u ovoj situaciji u Beogradu.

– Psiha ljudi prilagođava se na ekstremnu društvenu isključenost i svakodnevne traumatične događaje na različite načine. Moguće je da određen broj ljudi razvije psihoze, zavisne oblike ponašanja i počne da živi u nekoj alternativnoj realnosti kako bi preživela – rekla Bogdanovićeva i zaključila da svaka osoba koja se nađe u ovoj situaciji iz nje može da se izvuče, samo je pitanje koliko je resursa za to potrebno. Odgovor na ovaj problem ne može biti jedan, neophodno je posvetiti se svakome individualno.

Evropska rešenja

Evropske zemlje su već uveliko pristupile rešavanju ovog problema i kao najefikasniji pokazao se program „Housing First”, koji podrazumeva bezuslovno omogućavanje smeštaja onima kojima je potreban, rad sa psiholozima, socijalnim radnicima, pa tek onda traženje zaposlenja. Vlada u Finskoj pretvorila je skloništa za osobe u situaciji beskućništva u stambene jedinice, u kojima postoji osoblje koje im pruža usluge i podršku. Te jedinice raspoređene su tako da stanari budu smešteni u sigurnim naseljima i da budu blizu centrima za zapošljavanje. Pristup svakoj osobi je individualan, ukoliko neko ima više od 65 godina ili invaliditet, biće mu pruženi resursi za život bez potrebe zaposlenja. Ako je neko tokom boravka na ulici razvio zavisnost, posvećuju se lečenju i oporavku. U našem regionu, ovaj program se primenjuje jedino u Puli.

Stopa rizika od siromaštva 19,9 odsto

Prema poslednjim podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS), stopa rizika od siromaštva u 2023. godini iznosila je 19,9 odsto i u najvećem riziku bile su osobe sa 65 i više godina. Od 2020. godine RZS ne prati stopu apsolutnog siromaštva, a te godine procenat je iznosio 6,9 odsto, što znači da je u ovoj kategoriji bilo 446.000 građana.