Čovek za teške zadatke

Svetislav Pešić i posle četiri decenije trenerskog posla nastavlja da traje u punom sjaju, neumoran, temeljan, svuda prisutan. Kad kažemo svuda prisutan – mislimo na mnoge košarkaške projekte, seminare i predavanja u zemlji i svetu, Ovo navodimo da bismo podsetili na jednu njegovu izjavu u nedavnom podkastu „Politike”, kada je pecnuo kritičare koji su njegov posao merili na nekim manje važnim prolaznim stanicama (utakmicama), a onda utihnuli posle uspeha na Svetskom prvenstvu u Manili 2023. godine (srebro) i na Olimpijskim igrama u Parizu 2024. godine (bronza)....

– Ne mogu ništa da mi nađu. Živim sasvim normalan život… Svuda sam a nema me nigde. Bilo je poraza, pa te omalovažavaju, kažu zaspao je na tajm-autu, starac… – rekao je Pešić, kome je po nekad simpatično da sluša (čita) pohvale nekih koji su ga do juče prozivali, sumnjajući i u njega i u reprezentaciju Srbije.

Posle velikog uspeha u Parizu – koji se ne ogleda samo u olimpijskoj bronzi, već i u načinu igre (posebno u polufinalu protiv SAD), sportskoj drskosti i istrajnosti, odnosu igrača prema reprezentaciji; delovalo je da je Pešić podvukao crtu u nacionalnom timu. U karijeri prožetoj uspesima i unikatnim dostignućima (jedini trener u takmičenjima FIBA sa zlatnim medaljama u svim uzrastima, od kadeta do seniora) do ovog leta nedostajalo mu je samo olimpijsko odličje.

Njegovo nedavno zbogom reprezentaciji, ipak se pretvorilo u – doviđenja, jer će danas u podne potpisati novi ugovor, do 2026. godine, tako da će svoje igrače voditi u borbu za zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu 2025. Na tome da Pešić dobije još jedan ugovor, insistirao je novi predsednik Košarkaškog saveza Srbije Nebojša Čović. Nastavak rada u nacionalnom timu znači da će opet biti češće u Srbiji, a opet ređe sa porodicom (supruga Vera u Minhenu, gde živi i njihov sin Marko, generalni menadžer Bajerna, sa svojom porodicom; ćerka Ivana sa porodicom je u Barseloni).

– Svi ti pozivi igrača iz reprezentacije, njihov odnos prema meni, ogromna želja da nastavimo zajedno… Ne možeš da budeš ravnodušan prema tome, a opet imaš neke obaveze koje si preuzeo na drugoj strani, znaš da si potreban i na nekom drugom mestu – rekao je Pešić nedavno autoru ovog teksta, koga je uspeo da nasmeje do suza kad je u jednoj rečenici pokušao da definiše svoju trenutnu situaciju: „Ispada da sam ja jedini Srbin na privremenom radu u Srbiji”.

U karijeri su ga oduvek inspirisali teški zadaci. U autobiografiji „Moja igra, moj put” izneo je svoju trenersku i životnu filozofiju, ali je i otkrio niz detalja iz detinjstva provedenog u Pirotu, koji su u dobroj meri trasirali njegov životni put. Kada je letos obeležavano 75 godina postojanja košarke u tom gradu, Pešić se prisetio svog prvog trenera Zvonimira Minčića i starog duda u svom dvorištu na koji je njegov otac Sreten zakucao improvizovani obruč. Tu je počeo da mašta o velikim sportskim uspesima, igrajući fudbal (bio je solidan golman), rukomet, košarku i stoni tenis (pionirski prvak Srbije). Majka Dušanka redovno je krpila i prala sportsku „opremu” njemu i bratu.

– U ono vreme ko nije imao nadimak u Pirotu, taj je bio krajnje sumnjiv. Ja sam svoj zaslužio na „sceni” u Novosadskoj ulici, dok sam prepričavao film u kojem je igrao Hari Belafonte. Prekrstio sam ga u Kari i tako sam postao Kari!