Naši neprijatelji ponovo će se plašiti Amerike

Ovogodišnja predsednička kampanja u Americi specifična je po mnogo čemu. Od povlačenja iz izborne trke Džoa Bajdena u julu, prvog takvog slučaja od vremena Lindona Džonsona, koji je odustao u martu 1968. godine, do dva neuspela atentata na republikanskog kandidata Donalda Trampa. I prošlonedeljnog potencijalnog trećeg pokušaja ubistva, koje je osujetila kalifornijska policija. Ipak, prvi atentat na mitingu u Pensilvaniji 13. jula, kada je dvadesetogodišnji napadač Tomas Metju Kruks ranio Trampa i ubio jednog člana publike, ocenjen je kao najteži pokušaj ubistva američkog predsednika ili kandidata od 1981. godine, kada je ranjen tadašnji šef države Ronald Regan.

Kako u razgovoru za „Politiku” ističe Gavin Vaks, predsednik Kluba mladih republikanaca Njujorka, sve više birača postaje svesno da su demokrate odgovorne za politički haos u zemlji, bilo putem medija, bilo putem sopstvenih članova partije.

„Oni su radikalizovali ljude svojim retorikom i ponašaju se tačno onako kako se vlast ponaša kad se oseća da je iznad kritike”, kaže Vaks.

Ankete pokazuju da je jedno od ključnih pitanja za birače u SAD stanje demokratije u zemlji. Kako bi „vladavina naroda” izgledala pod Trampom, koga mediji naklonjeni suparničkoj stranci opisuju kao autokratu, a kako pod Kamalom Haris?

Demokratija kakva je propisana našim Ustavom, ima mnogo veće šanse da opstane pod predsednikom Trampom nego pod Kamalom Haris. Već sto godina rast birokratske države udaljava SAD od njene demokratije, a kada naša suparnička stranka i mediji pričaju o tome, oni u stvari govore o svom pravu na vladanje. Ponašaju se kao da su moralno ovlašćeni da upravljaju ovom zemljom, ali njihov stisak moći slabi. Ne mogu da podnesu činjenicu da je, uprkos njihovim najvećim naporima, Tramp popularniji nego ikada ranije.

Ako Tramp pobedi na izborima, kako će to uticati na poziciju SAD u svetu i odnose s Rusijom i Kinom?

Naši neprijatelji, uključujući Rusiju i Kinu, ponovo će poštovati i plašiti se Amerike. I bez obzira kako na to gledaju neki naši saveznici, to će biti dobro i za njih. Drugi mandat Trampa dramatično će stabilizovati svet koji se poslednje četiri godine nalazi u haosu.

Postoje i druga važna međunarodna pitanja, poput Tajvana. Pre dve godine, Bajden je odgovorio potvrdno na pitanje da li bi branio Tajvan u slučaju kineskog napada. Šta bi uradio Tramp?

Njegova politika je projektovanje snage i ozbiljnosti u inostranstvu kako bi se izbegla potreba za intervencijom. Odbrana Tajvana mnogo je verovatnija pod predsednikovanjem Kamale Haris, jer smo poslednje četiri godine odavali utisak slabosti i neozbiljnost. Jedini način da obnovimo međunarodni mir i bezbednost jeste izbor Trampa. On je u prvom mandatu postigao istorijske sporazume i napredak ka globalnom miru, pokazavši otvorenost prema međunarodnoj diplomatiji. Obnovio je našu vojsku nakon deceniju i po neprestanih ratova, što je potom uveliko potkopano u Bajdenovoj administraciji: od neuspeha u povlačenju iz Avganistana, preko „vouk” političke agende do Stejt departmenta koji je postao predmet podsmeha i granica koje su postale nepostojeće.

Tramp je više puta rekao da će ako postane predsednik okončati rat u Ukrajini za 24 sata, ali nije naveo kako...

Početak rešenja viđen je krajem prošlog meseca kada se predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski sastao sa Trampom u Njujorku. Činjenica je da je ovaj rat tragedija koja se mogla izbeći. Tramp je realista i situacija na terenu zahteva realističan pogled, a ne idealizam koji vodi ka još većoj smrti. Da li će rat biti rešen za 24 sata? Verovatno ne, ali svako ko je video dostignuća Trampove spoljne politike tokom prvog mandata ne bi trebalo da sumnja u njegovu odlučnost i ozbiljnost na tom polju. Trenutno se nalazimo u situaciji koja je najbliža ratu između velikih sila još od 1962. godine. To zahteva Trampovu čvrstu ruku, jer je on bio naš najbolji predsednik o pitanju spoljne politike još od Ričarda Niksona.

Zbog dva velika rata u svetu koliko će zapadni Balkan biti u fokusu američke spoljne politike?

Siguran sam da će Bliski istok i Ukrajina biti glavni fokus nove administracije ko god pobedi na izborima. Situacija na Balkanu se možda zagreva i intenzivira, ali u ovom trenutku još nije glavna tema u američkoj političkoj sferi.

Mediji u Evropi pišu o tome da bi savez između SAD i EU pod Kamalom Haris ostao na nivou najbližih partnera, dok bi Tramp podržavao krajnje desničarske partije širom kontinenta. Kako ocenjujete ove analize?

Mislim da oni imaju političku agendu, prikazujući zdravorazumske nacionalne populističke pokrete kao „krajnje desničarske”. Ali to više ne pije vodu. Posebno ne funkcioniše kod mladih koji vide da postaju stranci u sopstvenim zemljama, dok ilegalni migranti podrivaju smisao granica i državljanstva. Takav globalistički model EU je propao. Taj neuspeh povezuje Trampov populistički pokret u Americi sa populističkim pokretima koji postoje i nastavljaju da rastu u svakoj zemlji u Evropi trenutno.

Na prethodnim izborima republikanci su pobedili među belim biračima, ali su imali manje glasova od demokrata među crnom, latinoameričkom i azijskom populacijom. S obzirom na to, da li ste zabrinuti za budućnost stranke zbog rastućeg broja migranata u SAD?

Tendencije su važne. Republikanci su u više uzastopnih izbora ostvarivali dobitke kod svake grupe, sem kod žena sa fakultetskim obrazovanjem iz predgrađa. Argument da su demografske promene sudbonosne nije nov. Zapravo, to je politička biblija demokrata u poslednje dve decenije. Ilegalna migracija je značajno podelila zemlju i to se sada demokratama obija o glavu. Oni transparentno biraju strance pre Amerikanaca, i to će sve više otuđivati birače ‒ brže nego što demokrate mogu nezakonito da registruju negrađane (one koji nisu državljani) ili čekaju decenijama da oni dobiju naše državljanstvo i postanu njihovi glasači. Na primer, Bajdenovo Ministarstvo pravde trenutno tuži državu Alabamu koja briše negrađane sa svojih biračkih spiskova. Ono što je verovatnije jeste da će se dobici koje su republikanci ostvarili nastaviti. Jer drugi trendovi, poput toga da naše porodice imaju više dece nego demokratske, i da demokratske države gube stanovnike, a samim tim i elektorske glasove, dok naše države beleže porast populacije, stvaraju trajnu većinu s kojom republikanci mogu vladati, ne samo naredne četiri godine već naredne četiri decenije.