Potrebno nam je novo osećanje sveta

Gošća 67. međunarodnog beogradskog sajma knjiga je i dr Nataša Rogelja, slovenački antropolog, naučna saradnica Instituta za migracije pri Naučno-istraživačkom centru Slovenačke akademije nauka i umetnosti. Objavila je niz antropoloških monografija i članaka, knjiga za decu i putopisa. Večeras od 18 časova na sajamskom štandu „Geopoetike” Nataša Rogelja predstaviće svoj putopisni roman „Trinaesti mesec: Portreti morskih nomada”, koji je napisala tokom sedam godina plovidbe Mediteranom. Tako je učvrstila i svoju ljubav prema antropologiji, za koju kaže da je jedna od najkreativnijih nauka, u uskoj vezi s arhetipom putovanja. Pišući o različitim ljudima koje je srela, ona progovara i o krizi evropske srednje klase „čak i ako su likovi kao Triša, Tom, Fric relativno privilegovani, imaju ’pravi’ pasoš, plove na talasu razlika između severa i juga”, kako kaže.

Odluka da putujete Mediteranom s porodicom pre svega je hrabra. Kako ste se odlučili na takav korak i u kom trenutku ste prekinuli s putovanjem?

Ne bih rekla da sam hrabra, naprotiv. Mnogo briga je putovalo sa mnom kad smo prvi put isplovili iz Korčule prema Grčkoj. Ali kada danas razgovaram s ljudima koji bi želeli da krenu na takav put a ne mogu da se odluče, čini mi se da je bila svejedno potrebna neka vrsta hrabrosti. Prateći ljude koji su, kao i mi, živeli, putovali i radili na jedrilicama po Mediteranu, primetila sam da, pored velikih želja i očiglednih uzroka, svi imaju i neki konkretan, malo manje junački, da tako kažem, motiv, koji ih je gurnuo na put. Razvod, prevremeno penzionisanje, gubitak posla, bolest, smrt u porodici itd. Naš razlog je, između ostalog, bio i to što sam posle doktorata ostala bez posla. Kako sam napisala u knjizi: „Na platnu stvari koje se podrazumevaju pojavila se pukotina.” I tek tad smo otišli. Moja kćerka je imala tada pet godina, sin četiri. Na putu nam se pridružio i treći sin. Otišli ​​smo na godinu dana, ostali smo sedam godina, a vratili smo se kad su deca ušla u pubertet.

Sloboda i lepota sveta izviru iz svake vaše ideje u ovoj knjizi. Međutim, može li sloboda, kao i robovanje modernom načinu života, da postane opterećenje?

Svakako. Moje prvo iskustvo opterećenja slobodom dogodilo se u trećem razredu osnovne škole, kada sam bila kažnjena pred celim razredom. Umesto pravilnog slovenačkog zapisa „svoboda”, pogrešno sam napisala „sloboda”. To jedno slovo koštalo me je moje male sv(l)obode na način da sam morala pred celim razredom sto puta da napišem na tablu s-v-o-b-o-d-a. Bile su to osamdesete godine, razdoblje buđenja nacionalizma u bivšoj Jugoslaviji… S jedne strane, danas smo opsednuti stalnom potragom za boljim životom, za slobodom, a s druge strane, u društvu realno postoje problemi, koje ljudi rešavaju i na način da otputuju. Teoretičari individualizma i nove modernosti, recimo, razmišljaju kako smo postali samo naizgled slobodni jer možemo, recimo, da biramo boju toalet-papira i onda nesrećni zbog vlastitog izbora… Treba čitati pisce koji se klade na „nebitnog” čoveka koji menja svet odozdo, malim taktikama.

Kako deca prihvataju lutalački način života?

Mi smo počeli da putujemo kada je starija kćerka krenula u školu, tako da nas je škola pratila svih sedam godina na putu. U početku me je plašila činjenica da ću morati da školujem svoju decu, ali sam onda počela da uživam u tome. Osim toga, obrazovanje i putovanja su nekako u uskoj vezi. Kad god putujemo, učimo. Nalazimo se van rutine, a sama ta činjenica pokreće određene mehanizme radoznalosti. Zbog dece smo se mnogo više družili s porodicama, ponekad smo otišli ​​na neko mesto jer smo znali da će tamo biti više porodica. Sva ova „nomadska” deca su bila veoma vešta u komunikaciji s različitim generacijama, mnogo su učili direktno, iz situacija, znajući da ne postoji samo jedna opcija, da je moguće školovati se i izvan škole, da je učenje stranih jezika korisno.

Na koje se sve načine nomadi povezuju na moru, gube li svoju nacionalnost i u onome da je lutanje „zločin identiteta”?

Putovanje je zločin protiv identiteta samo ako identitete razumemo na veoma esencijalistički način. Kao što to čine nacionalističke ideologije. O ovom pitanju sam najviše razmišljala na Kritu. Tokom zime tu sam srela ogromnu međunarodnu zajednicu morskih nomada. Zimi, kada morski nomadi privremeno zastanu, počinje i razmena informacija, grade se mreže podrške, sklapaju nova prijateljstva... Skandinavci su sreli Skandinavce, Englezi druge Engleze, Francuzi svoje sunarodnike... Samo smo mi ostali sami, ali je moj položaj bio dobar za posmatranje. Ljudi su bili presrećni kada su mogli da govore na svom jeziku. I tada se na trenutke čini, da je nacionalna zajednica ona kojoj skoro prirodno pripadaš, koja te razume, s kojom je sve jednostavno. Ali samo na trenutak. Iskustva i karakteri pojedinaca, pogotovo onih koji putuju, toliko su unikatni i neponovljivi da kaput nacionalnosti povremeno postaje neudoban.

Gde ste se najviše osećali kao kod kuće? Da li ste se osećali kao Odisej?

S jedne strane, usvojila sam Grčku, najneposlušniju evropsku zemlju, a s druge strane sam isto tako usvojila život na brodu i, pre svega, more – njegovu fluidnost, oštar salinitet, plave nijanse, miris vetra sljubljen s jodom, osećaj širine… A Odisej je stalno plovio s nama. Na brodu smo imali veliku knjigu grčkih mitova, a pored nje dvoje dece školskog uzrasta. Probijanje kroz priču o Odiseju je, poput putovanja, komplikovano i nepredvidivo, ali na kraju isplativo. Originalni tekst o Odiseju od našeg vremena udaljen je tri milenijuma, a ipak se njegovi junaci šetaju između pera, filmskih traka i pozornica našeg vremena. Aktuelnost te priče je interesantna do te mere da se verovatno može reći da se svi mi, bar malo, ponekad osećamo kao Odisej. Putujemo da bismo se vratili kući.

Da li ste se na putovanju, udaljujući se od svih prostora s kojih su potekli vaši preci, u stvari više i približili svom poreklu, svojoj suštini?

Sećam se kako sam jednu zimu na Peloponezu mnogo puta mislila na smrt i na svog dedu kog je polako napuštala životna snaga. Razmišljala sam kako je nekad bio mlad, odvažan i besmrtan. Kako je preživeo Neretvu i Sutjesku, kako su ga promašili svi meci, ali zub vremena nije mogao da izbegne. Mislila sam na njega, ali sam zapravo razmišljala o sebi, o našem vremenu, o svetu današnjice… Kada sam razgovarala sa starijom generacijom morskih nomada, pitala sam se da li je naše doba još sposobno da stvori junake. Ne mogu reći da sam se približila svom poreklu, možda sam se samo približila sebi i na neki način pronašla svoj način razmišljanja i pisanja. Možda je to ta moja suština…

Hoće li lutanje biti sudbina sve većem broju ljudi iako strance, po starim zakonima zasnovanim na strahu, niko sasvim ne prihvata?

Mislim da smo na pragu velikih promena. Čini se kao da je ceo svet u pokretu, ali znamo da je ovaj pogled varljiv. Mnogi ne mogu i ne smeju da se kreću, mnogi su u veoma teškoj situaciji, a mobilnost je često stvar privilegovanih. Ali sve to može da se promeni preko noći. Kad sam razgovarala s ljudima koji putuju i žive na jedrilicama, imala sam osećaj da u stvari putuju da bi se smirili. Kontradiktorno je, ali je istina. Iako se čini da je putovanje stalno kretanje, mnogi ljudi s kojima sam razgovarala osetili su putovanje kao neku vrstu iskoračenja u mirovanje. Taj čin iskoračenja, koji ne mora nužno da bude lutanje, u stvari više nije lagana ležerna zabava, nego, rekla bih, čak neophodnost našeg istorijskog trenutka. Potrebno nam je neko novo osećanje sveta, o čemu je već govorio Kenet Vajt, autor koncepta geopoetike, po kome je izdavačka kuća „Geopoetika”, nazvana.