Beogradski tamni vilajet

Sa prozora stana u Ulici kneza Miloša uvek snimam svetleće reklame i vatromet na Kuli Beograda na vodi i na Savskoj promenadi.

Međutim, od proleća do jeseni, kad olistaju lipe na ulici ispred prozora, koje su visoke i do trećeg sprata, a grane i lišće potpuno zatvore vidik prema kuli i Savskoj promenadi, nemoguće je da se bilo šta snimi s prozora. Stanari ovog kraja plaše se da bi visoka i stara stabla u dvorištima, koja izrastu i do visine zgrada, mogla da se polome i padnu na njihove terase i prozore. Strahuju i da bi neko mogao da iskoristi ovo drveće i njegove grane da im nepozvan uđe u stanove.

Želeo sam da snimim vatromet na Savskoj promenadi povodom 80. godišnjice oslobođenja Beograda 20. oktobra. Međutim, pošto se kroz prozor nije videlo gotovo ništa ni prema kuli ni prema Savskoj promenadi, desetak minuta pre početka vatrometa, zakazanog za 20 časova, odlučio sam izađem ispred zgrade na Ulicu kneza Miloša i da snimam odatle. Kad ono – od zgrada i drveća i kula i promenada vide se još manje nego s prozora. Pređem na desnu stranu ulice i krenem ka ulicama Vojvode Milenka i Miloša Pocerca tražeći kroz ograde i parkirališta položaj s kojeg bih mogao da snimim očekivani vatromet. Ali sve gore i gore, sve se manje vidi prostor prema kuli. Počeo sam da se spuštam prema Sarajevskoj i u pravcu Slobodana Penezića. Ovaj deo ulica bio je praktično u potpunom mraku. Što zbog slabog osvetljenja, što zbog gustog drvoreda.

Tumarajući po mraku ulicama, pored parkiranih automobila, drvoreda i ispod građevinskih skela, tada sam video mračnu stranu velegrada, kakvu nisam primetio za 60 godina koliko živim u Beogradu. Sve ulice niz brdo bile su praktično u mraku. Ne vidiš ni kuda ideš, ni gde staješ – samo zgradurine i drveće ispred, iza i sa strana. Da se naježiš od mraka i nemoći.

Vatromet je već bio uveliko počeo i uspeo sam da nađem samo malo ćoše iz kojeg sam snimio samo krajičak vatrometa. Po ovakvom mraku jedva sam čekao da se penjući se uz ulice vratim do Kneza Miloša i Birčaninove, koja je isto tako nedovoljno osvetljena.

Tada sam shvatio koliko zgrade više od četiri sprata i gusto zbijene zaklanjaju ljudima prirodan vidik i kako se u ovakvim uslovima gubi orijentacija. Tu nema ni svetlosti ni vazduha, a samim tim ni normalnog života. Ne čudi me što se Beograđani bune protiv izgradnje gusto zbijenih zgrada i visokih kula. To se posebno odnosi na planiranu izgradnju višespratnih kula na mestu sadašnjeg Generalštaba, hotela „Jugoslavija”, u Bloku 4 C u Novom Beogradu, na prostoru bivšeg BAS-a kod „Bristola”...

Ja jesam za plansku izgradnju Beograda tamo gde je to nužno, ali sam protiv trke za novcem i profitom na štetu građana.

Milan Pribić,
Beograd