Hipokrat u praksi

Svojom nepažnjom, radom na 37 stepeni uz poprilično načeto srce, našao sam se u Urgentnom centru u popodnevnim satima pre oko mesec dana. Bolovi su bili prepoznatljivi za mali infarkt, kao i očigledna tahikardija.

Prijemni šalter je velik, efikasan – kako sam rekao: „Srce!”, istog momenta dobio sam cedulju da se javim u sobu tri. Dok sam sa pratiocem išao ka ordinaciji, bio sam spreman na sve po pitanju gužve… Međutim, kako sam došao do vrata, ista su bila poluotvorena i moj pratilac je istog trena ušao i posle desetak sekundi izašao po mene. Primile su me dve doktorke, odmah su urađeni EKG, EXO srca i postavljen mi je niz pitanja o mojoj bolesti. Pregled je trajao više od pola sata i zatim sam upućen u sobu za opservaciju.

Prihvataju me sestra i medicinski tehničar, spremaju u krevet, kače na mene aparate i infuzije sa lekovima. Izveštaj sa naloženom terapijom do njih je stigao pre mene. S obzirom na ozbiljnost problema ostao sam pod budnim okom sestre i medicinskog tehničara do jutra uz nekoliko vrsta terapija, koje je menjao doktor pri obilascima.

Jutro sam dočekao sam sa osobljem, jer su u toku noći primljeni, obrađeni i otpušteni svi koji su se pojavili, a bilo je oko 15 pacijenata.

Meni je saopšteno da me šalju na Internu B. Kada sam se pojavio na vratima bolnice, dešavale su se za mene neobične stvari.

Za nekoliko minuta smešten sam u krevet, prikopčan na aparate za praćenje rada srca, uz prisustvo dva lekara koji rade na tom odeljenju. Dijagnoza je postavljena vrlo brzo i počelo je lečenje. Rezultat se ne nazire, ali, na svu moju muku, prijatno sam se osećao zbog angažovanosti medicinskog osoblja koje uliva apsolutnu sigurnost da ste u pravim rukama.

Još jedno iskustvo je stečeno u bolnici. Ležeći nepokretno deset dana, potvrđena je, ne samo kod mene, ona izreka da zdrav ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu.

Još jednu stvar treba spomenuti, a to je hrana koju smo tamo dobijali. Odmah da kažem da nemam nikakvih primedbi, jer znam gde sam i mnogo je važnije sve ostalo što se dešava oko tebe. Hrana je neslana, skromna, ne baš ukusna, dovoljna i bogami svi pojedu bar po malo.

Na kraju, hteo bih još jedom da pohvalim Odeljenje intenzivne nege na profesionalnosti, posvećenosti poslu i prema bolesnicima. Možda ovo pročita neko od nadređenih, pa ih malo nagradi. Ne bi pogrešio. Pozdrav od bolesnika iz kreveta broj dva.

Nikola Dragojlović,
penzioner, Beograd