Rekonstrukcija Instituta „Dedinje 1" počinje sledeće godine

U okviru kontinuiranog sprovođenja mera Ministarstva zdravlja za smanjenje lista čekanja, Institut za kardiovaskularne bolesti „Dedinje” svakog vikenda obavlja razne vrste intervencija i pregleda. Tokom poslednjih pet vikenda uspešno su realizovali 30 operacija na otvorenom srcu, 50 složenih elektrofizioloških procedura, 120 koronarografija, više od 200 skenerskih pregleda i 96 pregleda na magnetnoj rezonanci.

U razgovoru za „Politiku” profesor dr Milovan Bojić, direktor Instituta za kardiovaskularne bolesti „Dedinje”, kaže da je prioritet sređivanje, odnosno apsolutno skidanje lista čekanja za koronarografije i ugradnju stentova. „Mi smo pojačanim radom poslednjih mesec dana svake subote, ali i nedelje, uspeli da ih smanjimo. Očekujemo da ćemo ovog vikenda ostati i bez tih lista čekanja i da će se procedure obavljati unutar mesec dana od postavljanja dijagnoze, odnosno od pregleda pacijenta. To onda nije lista čekanja jer se ti pacijenti odmah praktično uključuju u program. Ponosni smo takođe šta smo uradili kada su u pitanju skenerski pregledi i pregledi na nuklearnoj magnetnoj rezonanci. Verujemo da ćemo narednih nekoliko vikenda završiti taj posao tako da praktično nemamo ni tu problema sa listom čekanja. Kada je reč o kompleksnim elektrofiziološkim procedurama, naročito ugradnje kardioverter-defibrilatora ali i druge invazivne procedure u smislu lečenja srčanih aritmija, u prvom redu ablacije plućnih vena, radimo ih svake subote kod 10 takvih pacijenata i verujemo da ćemo te liste, koje su bile nešto iznad godine dana, veoma brzo svesti u realne okvire. Liste čekanja za intervencije iz kardiohirurgije odavno smo već rešili i na njima se pojavljuju samo oni pacijenti koje ne možemo operisati iz razloga što imaju pridružene bolesti”, naglasio je dr Bojić.

Da li vam nešto nedostaje kako biste bili još efikasniji u „čišćenju” lista čekanja?

Verujemo da ćemo dosta uraditi procedurom pokretanja jedne angio-sale. Ministarstvo zdravlja ju je već nabavilo i sada joj treba dodati i elektrofiziološki paket. Uskoro se pripremamo da adaptiramo prostor pored postojećih sala, širimo naš angio-blok i obogaćujemo tu angio-salu, pa ćemo onda uz broj lekara koje imamo i edukovanog osoblja za tako nešto imati najveći centar za elektrofiziološku dijagnostiku. Time ćemo praktično za lečenje srčanih aritmija u ovom regionu ukinuti liste i to u najskorije vreme. Adaptacija prostora za salu se priprema. Praktično, uskoro u Institutu „Dedinje” neće biti nikakvih lista čekanja.

Kako ste uspeli da motivišete zaposlene da rade i vikendom, bez pauze?

Nismo čekali da se pokrene kampanja ukidanja lista čekanja, već smo još pre sedam godina, kada sam se vratio po drugi put na čelo „Dedinja”, krenuli da rešavamo probleme. Tada je čekanje za kardiohirurške operacije iznosilo od tri i po do četiri godine, za elektrofiziološke zahvate gotovo izmeđi dve i dve i po godine, ali i za sve druge procedure je bilo čekanja. Ključna je organizacija. Ali važne su i dobre sposobnosti samog menadžmenta da se pronađe mehanizam kako se u okvirima raspoloživog radnog vremena može postići bolji učinak, stalna prisutnost sa zaposlenima i motivacioni elementi koji ih podstiču da učestvuju u nečemu uz objavu naučnih i stručnih rezultata iz onoga što rade. Uspeli smo da ljude motivišemo da rade mnogo više nego što je to samo materijalno davanje. Od „Dedinja” smo napravili jednu strašno organizovanu ustanovu koja može da parira svetskim kućama pre svega po obimu rada, stručnim i naučnim rezultatima. Osvajanjem rekorda mi ubacujemo nove ljude i organizujemo nove procedure. Uvođenjem novih procedura i zapošljavanjem novih ljudi proširujemo kapacitete. Uvek smo nastojali da inventivno, inovativno i stimulativno delujemo na ljude da učestvuju, da budu deo procesa koji kuću vode do same evropske i svetske visine. Mislim da smo mi u tome uspeli. U zakonskim okvirima imamo i nešto veći nivo zarada jer od pacijenata sa trećeg tržišta stimulativno delujemo i na njihovu zaradu.

To znači da se niko ne buni zato što mora da radi i subotom i nedeljom?

Oni imaju poštovanje prema onome što ja radim i znaju da ja nikad nisam izneverio njihova očekivanja. Vikend jeste bogom dan za odmor ljudi, ali kada zaposleni znaju da imaju direktora koji svako jutro prvi stiže na posao na institut i da praktično gine za njih i njihove karijere, da im daje sve, da imaju mogućnost da stručno i naučno napreduju i kad im se kaže da je to dobro za pacijente i za imidž i dobrobit instituta, ali i svoje zemlje, oni se ne bune. Još nekoliko vikenda ako se ovako radi znaju da ćemo i taj posao da završimo na adekvatan način, i da će im se taj rad platiti i da neće biti zakinuti.

„Dedinje” je dostupno za pacijente. Imamo enorman broj bolesnika, kod nas dolaze najteži pacijenti, a poznato je da u Srbiji najviše ljudi umire od bolesti srca i krvnih sudova i sve smo njima podredili. Naša organizacija posla je uvek iznad i treba da bude još bolja. Napraviti dobru organizaciju je najveći izazov i siguran put ka najvećim uspesima.

Upravo zbog tako velikog broja pacijenata stalno ističete da je neophodna rekonstrukcija „Dedinja 1”. Hoće li biti realizovana?

To je praktično „zakucano”. Rekonstrukcija je planirana sa 2025. godinu i mi je željno očekujemo. Ali tada ćemo morati malo da smanjimo program rada, jer se nama u „Dedinju 1” odvija veći deo posla nego u „Dedinju 2” i po prostoru i po broju efektivnih radnih jedinica. Ta zgrada je „živela” svoj vek, svoj život, u njoj više nema toga što može da se popravi, od aparature, liftova i ostalih stvari, jer praktično nema delova koji se mogu nadoknaditi. Mi neretko naručujemo delove kod privatnih zanatskih majstora koji prave alate, ali oni ne mogu da vam daju sertifikat i onda niste sigurni u bezbednost. Radimo na ivici žileta, a postižemo velike svetske rezultate i u javnosti se stvorila jedna potpuno kriva slika.

Ali znate da ima ljudi koji smatraju da „Bojić stalno nešto traži, a da ’Dedinje’ ima sve i da je pomoć potrebnija drugim bolnicama”.

Znam da govore: „Šta će sad taj Bojić, šta mu opet fali, tek je napravljeno ’Dedinje 2’, čemu nova ulaganja?” Tačno je da je „Dedinje 2” napravljeno i mi smo ponosni na to, ali u tom objektu imamo tri operacione i jednu hibridnu salu, dva odeljenja, imamo ambulantno-poliklinički blok, a sve drugo nam je u „Dedinju 1”. Tu nam je sedam hirurških sala koje nisu uopšte renovirane, bolnička odeljenja i intenzivne nege, priučena koronarna jedinica koja zbrinjava užasno veliki broj pacijenata sa infarktom, i to na svetskom nivou. Koronarna jedinica treba da ima prostor kao na fudbalskom igralištu. A naša je soba do sobe, gde ne možete nikada postići onaj efekat i sigurnost koju možete imati u adekvatnoj koronarnoj jedinici i gde ne možete ni da delujete sinhrono, lekovima, pumpama, kiseonikom i svim onim što je neophodno kao što je to danas kod nas. Nemamo hitnu ambulantu. Tako da čekamo da se nove intenzivne nege dobiju, novih sedam hirurških sala, nova koronarna jedinica, nova bolnička odeljenja… Naše sobe na vaskularnoj hirurgiji su kao kasarne. One su sa po 15 kreveta i jednim mokrim čvorom. Pa to su uslovi iz 1977. godine. U takvim okolnostima postižemo svetske rezultate jer nikada nismo kukali. Bojić nikad ništa nije tražio za sebe. Bojić je ostavljao ceo svoj život za zgradu „Dedinja”, za ljude u njemu i za sve ono što dajemo srpskoj kardiovaskularnoj medicini i medicini uopšte.

Ali ni to vam neće biti dovoljno kada se uzme u obzir broj pacijenata sa kardiovaskularnim oboljenjima?

Neće nam biti dovoljno zato što smo imali nesreću da se nikada nismo pravili na livadi, nekoj čistini, sa adekvatnim nacrtom, projektom u kome se zna kako treba tačno to da izgleda kao što imaju druge zdravstvene ustanove. Nismo u stvari mogli da se proširimo, jer država davnih dana nam prihvatila da je neophodno proširenje ovakve ustanove. I onda sam ja, šireći svoje kapacitete, prvo izmeštao bolnicu u hotel „Jugoslavija”, na jedan pa na drugi sprat, napravili smo i laboratoriju, država nam to nije dozvolila i mi smo, samoinicijativno, bez građanske dozvole, uz moju veliku odgovornost koju sam krvavo platio i koja mi se nikada nije oprostila, 1997. godine sagradili „Dedinje 1”. I ta takozvana Bojićava bespravna gradnja je spasila stotinu hiljada života jer je „Dedinje 1” u prilično posrnulom zdravstvenom sistemu Srbije bio glavna i osnovna ustanova za zbrinjavanje kardiovaskularnih bolesnika deceniju i po. Mi sada nemamo gde da smestimo našu nauku koja je jedna od najcenjenijih i najagilnijih instituta, ne samo u Srbiji već i u svetu, jer nam naučnici rade sada u svojevrsnim kontejnerima pored instituta… Zato smo uputili zahtev Ministarstvu zdravlja, a ministar Zlatibor Lončar nam je obećao rešenje problema. Jedino logično rešenje bi bilo proširenje na susednu zgradu Instituta za rehabilitaciju. Tu značajnu ustanovu verovatno treba izmestiti na neko drugo mesto, nikako ne želeći da omalovažim njen rad i postojanje, naprotiv, ali Institutu „Dedinje” je takva zgrada preko potrebna. Tako da bismo tada konačno mogli da stavimo tačku i da tu svoju krvavu bitku za prostorom konačno rešimo. I to je sve za dobrobit naših pacijenata i za dobro naše medicinske nauke i struke.

Pacijent je svetinja

Često obilazite pacijente i razgovarate sa njima. Na šta vam se najviše žale građani?

Pacijenti se najmanje žale. Oni najviše hvale institut, osoblje… Pitam ih da li su zadovoljni brigom, negom, pažnjom, odnosom prema njima. Kada nas hvale, to je najveća satisfakcija jer znamo da ono što smo radili i radimo nije uzaludno. Kod nas svaki stručni sastanak počinje referisanjem o nezadovoljnim pacijentima. Ja po njih šaljem vozilo, oni dođu ovde i kažu šta im smeta. Nezadovoljstvo pacijenta lečimo od uzroka, na njemu učimo i shvatamo da je pacijent za nas svetinja, zbog koje postoji naša profesija i da brigom za njega moramo stvarno potvrđivati da smo profesiju pravilno odabrali i da je moramo dopunjavati i usavršavati. Odnosi među ljudima, zdravstvenim radnicima, iako su uparloženi, najbolje se menjaju novim snagama, novim kvalitetom. Kako kaže Milovan Danojlić: „Onaj ko sedi i čeka može jedino smrt da dočeka.” Znači bolja vremena se ne čekaju, ona se stvaraju. Na „Dedinju” je data šansa svima i ja uvek volim da kažem mojim lekarima da je u životu veoma važno da imaju sreću, da im se ukaže prilika i pamet da je iskoriste.

Borba nije bila uzaludna

Napisali ste knjigu „Nije bilo uzaludno”. Šta po vama nije bilo uzaludno?

To je moja prva autobiografija, u kojoj se nalazi sve od detinjstva do dolaska u Beograd, studija medicine, ulaska u politiku, izgradnje Instituta „Dedinje”… Veoma je poučna knjiga. Nisam je pisao da bih isticao sebe, da bih bio neki „nadmilovan”, nego da objasnim da sam jedan od onih koji je pokazao kako se treba izboriti i omogućiti da u životu uspevaju i transplantacije, i da mogu da se prime najbolji srpski doktori kao što su to bile takozvane Bojićeve Bebe, da se izgradi jedna bolnica i onda kada se država u datom momentu ogluši o tu molbu kao što je to bilo devedesetih godina prošlog veka… Institut je građen da bi bio prostor od opšteg društvenog interesa, na što sam ponosan. Nije bilo uzaludno boriti se.