Ako rog laže, Evrostat ne laže

Pokretanje postupka protiv četiri velika maloprodavca zbog dogovaranja u vezi sa cenama od strane Komisije za zaštitu konkurencije glavna je tema u poslovnim, stručnim i akademskim krugovima.

Veliki broj analitičara i stručnjaka se oglašavao putem različitih medija. Neki sa kvalitetnim stručnim analizama, neki da bi nešto rekli, a bilo je i onih koji su se oglasili samo da se obrukaju.

Ne želim ovde da iznosim komplikovane analize već samo da pojasnim ono što prosečne potrošače sigurno zanima. Da li mi u Srbiji stvarno plaćamo robu i usluge više nego potrošači u Nemačkoj i drugim razvijenim zemljama i ko je za to kriv?

Nemačka nam je omiljena za poređenje. Kada slušam pojedine priče, deluje mi da se proizvodi praktično dele besplatno u Nemačkoj. Dobar deo ljudi ne veruje u ovo, ali većinu kopka pitanje da li smo stvarno po cenama dostigli Norvešku, nadmašili Nemačku, a da smo daleko skuplji od svih komšija. Ako je to tačno, prilično smo oštećeni kao potrošači. I nije u redu da mi plaćamo skuplje proizvode od onih koji imaju plate koje su nekoliko puta veće nego što je prosečna plata u Srbiji. I stvarno je lako da krenemo da oplakujemo našu tužnu sudbinu. Da li je baš tako? Ako rog laže, Evrostat ne laže.

Da li smo skuplji od Nemačke? Nismo. Mi smo na 67,7 indeksnih poena, a Nemačka na 109,6 (prosek EU = 100). Znači opšti nivo cena je značajno viši u Nemačkoj tj. značajno su veći prosečni izdaci domaćinstva.

Da li je hrana u Srbiji jeftinija nego u Nemačkoj? Jeste. Naš indeks za prehrambene proizvode je 95,9, a nemački 106,2. Prilično mala razlika, ali ipak nismo skuplji. Međutim, razlika bi trebalo da je mnogo veća.

Ako poredimo cene prehrambenih proizvoda sa komšijama, najbolje se vidi da cene nisu niske u Srbiji. Ne mislim na Crnu Goru i BiH, gde je indeks cena prehrambenih proizvoda od osam do 12 poena niži. Ono što me brine jeste to što smo skuplji od Makedonije 27, a od Rumunije 24 indeksna poena. Iako smo jeftiniji od Norvežana i Nemaca, kada je hrana u pitanju, ipak su nivoi cena previsoki u Srbiji.

Da li su zato krivi restriktivni sporazumi u maloprodaji? To će da utvrdi Komisija za zaštitu konkurencije. Ako ih je bilo, sigurno da nisu pomogli. Ono što me više brine jeste konkurencija u prehrambenoj industriji. U pojedinim segmentima je prilično oskudna i to može da bude razlog što jurimo Nemce po cenama, a Rumuniji smo daleko pobegli. A ako pričamo o maržama, i one su značajno veće u pojedinim segmentima prehrambene industrije nego u prehrambenoj maloprodaji.

Da ne budem nepravedan. Cene prehrambenih proizvoda su daleko od šampiona skupoće u Srbiji. To je potrošačka elektronika. Čak 23 indeksna poena smo nadmašili prosek EU, daleko smo pobegli i Nemačkoj u ovom segmentu, a da nije Albanije i Islanda bili bismo najskuplji u Evropi. Cene odeće i obuće su negde oko proseka EU, a odeću plaćamo par procenata skuplje nego Nemci. Cene energenata, prevoz, restorani i hoteli, kao i alkoholna pića i duvan značajno su jeftiniji u Srbiji od proseka EU.

Rešenje za cenovne probleme – konkurencija na svim nivoima lanca snabdevanja i razvoj različitih trgovinskih formata, a posebno razvoj elektronske trgovine. Rast konkurencije i rast efikasnosti i postaćemo cenovno konkurentniji. Kada? Biće potrebno dosta vremena, napora i ulaganja da se sve to postigne. Bitno je samo da postoji volja da se ceo sistem uredi. Krenulo se od maloprodaje, ali tu sigurno ne treba stati, jer tu nisu ključni strukturni problemi u našoj ekonomiji.

*Direktor Naučnoistraživačkog centra Univerziteta u Beogradu – Ekonomski fakultet