Rasim Ljajić ponovo u igri

„Rasime, nema ko, ajde ti!”

To je rečenica koja je određivala političku sudbinu Rasima Ljajića i on je uvek iskoristio na najbolji mogući način. Samo je on mogao da u ovom trenutku preuzme Fudbalski klub Partizan, da okupi oko sebe legendarnog Predraga Peđu Mijatovića i jednu od najmoćnijih Srpkinja Milku Forcan i da pritom takva privremena uprava „crno-belih” zadovolji braću partizanovce i istovremeno izazove poštovanje poklonika Crvene zvezde.

Kad god se učini da njegove akcije na srpskoj političkoj berzi padaju i ako se mnogima s pravom pričinilo da Rasim Ljajić predugo tihuje van vlade i van javnosti, on se pojavio u novom, neočekivanom agregatnom stanju, kao mesija sa zadatkom da povrati poljuljanu slavu Partizana. A ko će drugi kad nema ko? I ko će onda ako ne on?

Tako je Rasimu Ljajiću govorio Zoran Đinđić, kada ga pozvao da ujedini bošnjački front protiv Slobodana Miloševića. Rasim je, negde iz inostranstva, odmah sleteo u DOS.

Tako mu je govorio Svetozar Marović, kako bi Državna zajednica Srbije i Crne Gore nekako funkcionisala, a da se ne raspadne uz pucanje. Potom se na Svetu opet nadovezao Vojislav Koštunica, kada je Rasima postavio za šefa Kancelarije za saradnju sa Haškim tribunalom. I pristade Rasim. A kako da neće kad nema ko.

Tako mu je govorila Jovanka Broz, držana pod stražom mističnih frakcija službi i zaboravljena u oronuloj dedinjskoj vili, kada je videla da će joj krov pasti na glavu i dok se smrzavala od hladnoće. I Rasim je došao, oslobodio je i postao Jovankin najbolji drug i ispovednik, zajedno sa Ivicom Dačićem i Tomom Filom.

Tako mu je govorio i Vučić kada ga je uzeo od demokrata. Valjda se razume da je Rasim već spakovao kofere i ostavio Borisu Tadiću oproštajno pismo ispred vrata i sačekao da naiđe Vučić na letećem ćilimu i preveze ga u novu vlast i novu vladu.

Koja je formula eliksira političke besmrtnosti sandžačkog lekara opšte prakse, koja ga održava kao najdugovečnijeg čoveka svih vlasti od 2000. godine, ako ne računamo Ivicu Dačića? Svakako da to nisu antibiotici i topli čajevi. Tajni sastojak njegovog trajanja sastoji se od želje za vlašću, ali ne apsolutne koja je samim tim i oročena. On želi vlast u manjim dozama, uz dodatak da mu se te infuzije ubrizgavaju decenijama. Tako Rasim definiše političku besmrtnost u Srba.

Od čega je sazdan jedini političar koji nije srpske krvi a uvek je imao potencijal da bude vožd? I šta od Rasima treba da nauče politički pitbulovi koji su najavljivani kao budući kandidati za voždove, a potom su nestali i zaboravljeni, u cvetu političke mladosti? Poput Mlađana Dinkića ili Čedomira Jovanovića, recimo.

Verujući da je parlamentarna demokratija drugo ime za legalizaciju krvne osvete u kojoj su samo oni uvek na dobitku, stvorili su novu jednačinu koja ih je jedno vreme održavala u vlasti. Ta jednačina glasi: dva oka za oko, dva zuba za zub! Dakle, njihov politički opstanak zasnivao se na vanrednom stanju duše, tako da oni nikada nisu ukidali policijski čas u sebi.

I, konačno, Rasim se bavio daleko najopakijim političkim poslovima. A šta će kad nema ko! Kada je prihvatio da vodi Kancelariju za saradnju sa Haškim tribunalom, mnogi bi tada dali poslednju paru da je izglednije da Džeremi Klarkson, onaj nestašni stari momak iz emisije „Top gir”, kupi „juga” i u testamentu upiše da želi da zauvek počiva u njemu, nego da će Sandžaklija preživeti politički prolazak kroz haškog toplog zeca u epicentru beogradske političke galaksije, u kojoj vladaju dve sile, po definiciji rahmetli Slobe: haos i bezumlje.

Ali dogodi se čudo. Svi Srbi odoše u Hag sa Rasimovom otpusnom listom. I kako je količina haških pacijenata kod Rasima kao izabranog lekara sve više rasla, tako se događao jedan od najneverovatnijih paradoksa srpske politike. Rasimu je rejting sve više rastao, jer je običan svet van Sandžaka shvatao da sve bajne srbijanske vođe uglađenom Bošnjaku uvaljuju najveće koske.

A šta je radio Rasim? Od koski je pravio teletinu pod sačem.

Kreiran da drži Sandžak pod kontrolom, pošto je Suljo Ugljanin odao svoje suptilne veze sa Miloševićem, a naročito sa Jovicom Stanišićem, Rasim kao multikonfesionalni deo DOS-a počinje da se širi van granica bošnjačkog mikrokosmosa i upada u beogradsko gravitaciono polje. Lekar opšte prakse i politički specijalac, kao predsednik partije SDPS počinje da prolazi cenzus ili da pobeđuje samostalno na lokalnim izborima bez ikakve kampanje, čak i u mestašcima daleko van Sandžaka, gde se dečaci tradicionalno rađaju s bradama i gde im umesto igrački medvedića za prvi rođendan daruju šubaru sa kokardom. Ali Rasim tada nije pozvao trubače, polupao kafanu i najavio ofanzivu na prestoni zamak, već se pritajio, zalegao i učinilo se da je nestao u vremenu i prostoru između Novog Pazara i Beograda.

Borisova posvađana i dezorijentisana žuta ekipa nije se ni setila da kandidat koalicije za premijera bude Rasim, što bi za njih bila možda dobitna kombinacija, jer, ako je Veselin Šljivančanin posle izlaska iz Haga opisao Rasima kao jedinog čoveka iz Srbije koji mu je pomogao, kako bi tek reagovao običan birač, patriota izvrnutih džepova, naviknut na prefinjenog Pazarca koji stavlja glavu tamo gde Srbi ne žele da stave čak ni prst?

Ni Rasim tada nije pokazivao preveliki entuzijazam, ali ne zbog loše strategije demokrata, već svesti da još nije doživeo unutrašnju eksploziju i od satelita postao nebesko političko telo. Zato je pažljivo dozirao rast svoje partije. On to i danas čini tako da se uglavnom i ne primećuje da SDPS uopšte postoji.

Šta zna Rasim što ne znaju ostali? Čovek koji je nekada u mračnoj noći pregovarao u ime Srba sa vođom pobunjenih Albanaca na jugu Srbije, pod svetlom baterijske lampe naoružanih separatista, oseća da mu srpska politička elita, sve sam junak do junaka, nikada neće oprostiti što je, umesto njih golim rukama vadio vruće kestenje iz vatre. I uvek ostajao bez opekotina, iako medicina nije objavila da je izmislio mast za negu kože!

Savitljiv dovoljno za sve vlade taman toliko da se povije koliko oni žele, ali ne i da pukne, ovoga puta je dobio fotelju dostojnu za njega. Dok svi ostali mesto prinudnog upravnika Partizana vide kao električnu stolicu, on je posmatra kao fotelju za masažu. Uostalom, ljubav prema Partizanu bila je jedina koju nikada nije skrivao.

Ako zvezde na nebu budu naklonjene političkom mudracu i ako se iz još nekoliko grla čuje davno proročanstvo Vuka Draškovića – Rasime, spasi me – samo je jedno izvesno. Da će Rasim Ljajić otegnutim pazarskim akcentom svečano izjaviti:

„Ne bih ja! Ali kako da neću kad nema ko?!