Blistava završnica

Beogradske muzike svečanosti – bio je to nekad pojam, svetkovina muzike, uzbuđenje, uzavrela umetnička atmosfera, zgusnut niz vrhunskih muzičkih događaja, sale prepune publike, dijalozi i sukobljavanja oko koncepta. Država je brinula o festivalu i zahtevala od svih organizatora u našem muzičkom polju da se okupe oko njega, da mu daju poseban značaj i da mu pruže svoj najveći doprinos. Kocke su slagane, međusobno preplitane: pobednik Međunarodnog takmičenje Muzičke omladine, koje se završavalo dan pre Bemusa, nastupao bi na festivalu; Beogradska opera je neku svoju značajnu premijeru planirala upravo za festival; izvođena su zamašna domaća dela, koja bi bilo teško ostvariti u redovnoj produkciji; dovođeni su najpoznatiji solisti i najveći orkestri. Početkom oktobra sve snage su bile upravljene ka Bemusu, koji je bio ponos Beograda.

Vremena su se promenila. Ima se utisak da se danas naši organizatori takmiče kako će svojim delovanjem da konkurišu Bemusu. U toku trajanja festivala, ali nezavisno od njega, Beogradska filharmonija je imala dva koncerta sa Zubinom Mehtom (jedan je čak prenosila Radio-televizija) Srbije, nastupio je Londonski simfonijski orkestar, opera Hrvatskog narodnog kazališta iz Zagreba prikazala je Gotovčevu operu „Ero s onog svijeta”, započeo je BUNT....

Pa ipak, uprkos svemu tome, Bemus je imao svoj lep i lagani tok – sa velikom operskom zvezdom na početku (Jonas Kaufman), sa zanimljivim solistima, od kojih smo pojedine prvi put imali priliku da čujemo (Silvija Karedu, Eva Gevorgjan), a nastupili su sa našim orkestrima (Vojvođanski simfonijski orkestar, Simfonijski orkestar RTS-a), sa dužnim poštovanjem prema domaćem stvaralaštvu (koncert dela kompozitora – akademika, omaž kompozitoru Zoranu Eriću) i sa neuobičajenim i privlačnim konceptom kamernih koncerata. Tako su na ovogodišnjem Bemusu, u toj raznolikoj ponudi, posetioci svakako mogli da pronađu nešto što odgovara njihovom ukusu. A, u međuvremenu, mogli su da se opredele i za neko muzičko dešavanje van Bemusa. Ta mogućnost izbora je možda savremeni stav prema publici koji, ipak, preti da ugrozi čvrstu strukturu jednog koncepta.

Budući da Festival nije imao kontinuitet svakodnevnih koncerata, mnogi su zažalili što su se poslednje festivalske večeri „poklopila” dva koncerta – Hora RTS-a, koji je sa velikim poznavaocem duhovne muzike Vladimirom Gorbikom izveo Liturgiju Česnokova u kripti Hrama Svetog Save, i orkestra „Virtuozi” sa dirigentom Bojanom Suđićem i pijanistom Simonom Trpčeskim u Kolarčevoj zadužbini. Poseban kuriozitet koji nas je je privukao drugom od pomenutih koncerata bila je najava da će Trpčeski izvesti dva obimna i zahtevna klavirska koncerta – Betovenov Peti, u Es-duru i Bramsov Drugi, u Be-duru. Reč je o delima koja zahtevaju ne samo najviše pijanističko umeće, već i veliku koncentraciju, ogromnu energiju, pa i – snagu. To su koncerti širokih tematskih ploha, ogromnih dinamičkih kretanja, raznolikih raspoloženja, čiji dramatski tok treba u celini zahvatiti i izneti pred slušaoce, a, u isti mah, ozvučati sve filigranske detalje u njima.

Često umetnici postavljaju sebi svojevrsne izazove. Da li je to takmičenje sa samim sobom, iskušavanje sopstvenih snaga? Želja da se otrgne od uobičajenog? Za Simona Trpčeskog taj izazov je predstavljao beskrajnu radost muziciranja i veliko uživanja u muzici: samo pijanista koji suvereno vlada klavirom i kompletnim tehničkim arsenalom može u isto vreme da ostvari potpunu perfekciju svih zvučnih parametara i da se potpuno preda muzici – pa i publici. A orkestar „Virtuozi” je na sličnom nivou: sa slivenim zvukom i lepotom tona duvača, sa lakim i besprekornim muziciranjem gudača, sa preciznim odgovorima na svaku nameru i svaki gest dirigenta Bojana Suđića. Već od samog početka, od prvih taktova Bramsovog koncerta, prvog slivenog dijaloga horne i klavira, nagovešten je savršen zvučni amalgam i celovitost u koncepciji koju su gradili dirigent i solista - u dramatskom naboju, poetici i liričnost, bezbrižnost i razigranost. Sa punom koncentracijom i svim već navedenim odlikama Trpčeski je interpretirao i Betovenov Koncert, u kome je nastavljena njegova bliska komunikacija sa orkestrom, a Suđić je, ko zna po koji put, pokazao svoje vanredno umeće u saradnji sa solistom i u autoritativnom vođenju svih niti složene partiture. Oba ova slojevita dela zazvučala su blistavo, a svi zamašni zahtevi za izvođače pretočeni su u čistu muziku, jake emocije i, rekli bismo, virtuoznu igru.

Na početku drugog dela koncerta Bojan Suđić i „Virtuozi” izveli su Betovenovog „Koriolana” poletno, energično, homogeno, pevno, ozvučivši tako kompletan karakter ove uvertire. Sa vrlo uspelim aranžmanom Bramsove Mađarske igre, koja je izvedena kao poslednji bis, zaokruženo je ovo veče najvišeg izvođačkog dometa, u kome je u prvom planu bila isključivo – muzika.

U nedavnom intervjuu „Politici”, Trpčeski je, govoreći o emocijama koje daje na sceni, rekao: „tu ne možete i ne smete da lažete”. Publika je tu iskrenost i neposrednost svih izvođača osetila i ovacijama zaključila poslednji koncert ovogodišnjeg Bemusa.