Moj otac, između Tita i Staljina

Ljudsku tragediju na Golom otoku, čije su žrtve bili i italijanski komunisti, pristigli u Jugoslaviju vođeni entuzijazmom i željom da doprinesu izgradnji socijalizma, dokumentovao je, ilustrujući sve faze, italijanski književnik Đakomo Skoti (koji većinom živi u Hrvatskoj) u knjizi „Goli otok, povratak na pusto ostrvo” (Italijani u Istri nazivali su Goli otok Isola calva – ćelavo, pusto ostrvo) još 1991. Poslednjih godina, Goli otok je ponovo „oživljen” u romanu Klaudija Magrisa „Na slepo” i u „Izgubljenoj knjizi” Vinćenca Betice (rođenog u Splitu, 1927). Nedavno, još jedna knjigau čijem centruse nalazijugoslovenski „gulag” pojavila se u italijanskim knjižarama. Radi seo romanu-prvencu Dunje Badnjević pod nazivom „Goli otok” (L’isola nuda), objavljenomu izdanju Bolati Boringierija (Bollati Boringhieri).

Beograđanka Dunja Badnjević, koja već dugo živi i radi u Italiji, poznata po izvanrednim prevodima Andrićevih dela na italijanski jezik, odlučila je da, nakon više od dvadeset godina od smrti svog oca, bivšeg logoraša na Golom otoku,prekineokrutnu čaroliju tišine, uskraćenih uspomenai osećaja krivice i započne dugo putovanje u prošlost.

Ove jeseni, predstavljajući svoju knjigu na književnoj smotri „La parola immaginata”, održanoj u San Lazaru (u blizini Bolonje), Dunja Badnjević je objasnila daista predstavlja lično svedočanstvo, decenijama čuvano duboko u sebi, koje je pretočila u roman tek nakon što je posetila Goli otok. „Poželela sam daponovo zagrlim oca, imajući u vidudaza života, izmeđunjegovih raznih perioda tamnovanja kao i razvoda mojih roditelja, nisam nikada uspela da izgradim pravi, privrženi odnos sa mojim ocem.”

Sa stranica romanaizbijaneodoljiva potreba da se naglasiznačaj očeve figurezagubljene međugrozotama istorije. Spisateljica se kreće po mestima koja podsećaju na lavirint – u kojem razasuta sećanja predstavljaju Arijadninu nit – sa ciljem da, bez hipokrizije, ponovo pronađe oca, kao i istoriju svoje porodice (srpsko-hrvatsko-muslimanske). Priča se raspliće u dugom vremenskom luku, naročito koncentrisanom na poslednjih šezdeset godina prošlog veka.

Autorkin otac, Ešref Badnjević, poreklom iz dobrostojeće i uticajne porodice, komunista internacionalističke vokacije, poznati partizan i bliski Titov saradnik, koji se nakon rata nalazio na značajnim državnim funkcijama (ambasador u Kairu 1945), nakon sukoba Informbiroa sa Komunističkom partijom Jugoslavijei rezolucije Kominforma ostao je veran svojim univerzalističkim idealima. Sve jeiz njegove biografije postalo sumnjivo: buržujski„pedigre”, činjenica da je preživeo mučenja u Jasenovcu i odbio da prihvati privilegije „nove klase”. On ubrzo shvata da nema mestaza neodlučnost. „Jedino se trebalo izjasniti. Za i li protiv. Više nije postojala solidarnost, prijateljstvo, bratska diskusija. Ako se nisi prepoznavao u partijskoj liniji bio si izdajnik... A koliko juče bili smo borci za istu stvar”, pisao je Badnjević u svom dnevniku čije je delove njegova ćerka znalački ukomponovala uknjigu.

Poslat na Goli otok na „prevaspitavanje”, stari partizan je dočekansa „kišom udaraca nogama, pesnicama, pljuvanjem”. U cilju„političke” konverzije, zatvorenici su bili podvrgnutiteškim radovima sličnim Sizifovom poslu (tucanje kamena i bacanje velikih kamenih gromada u more) i torturama. „Moj otac je bioidealista koji jedo kraja verovao u svoje ideje. Na ostrvu je stvorena jedna vrsta bizarnog i zaraznog nasilja gde se obećavala sloboda onima koji odbace sopstvene ideje. Preobraćenici su mogli da dokažupreobražaj tukući do krvi one, kao što je bio moj otac, koji nisu želeli da se odreknu svojih ideala”, istakla je književnica.

Mnogi su umrli od posledica pretrpljenih zverstava, dok su drugi pribegavali samoubistvu. Badnjević je preživeo sadistički tretman i vratio se kući da bi ponovo završio u drugom logoru. Konačno slobodan, ponovo u krugu porodice, pronalazi izgubljenu decu i slomljenu suprugu.

Na okrutne slike iz očevih svedočanstava, spisateljica nadovezuje sećanja iz sopstvenog detinjstva, naglo prekinutog noćnim upadom policije koja odvodeći njenog ocanagoveštava početak neumitnog uništenja porodičnog života. U naizmeničnom smenjivanju, velika kolektivna tragedija stalno se dodiruje sa mikrokosmosom porodice, svakodnevnim životom ophrvanim brigama i bolom. Priča se razgranava u nizu flešbekova i neprestanih oscilacija između prošlosti i sadašnjosti. Magična atmosfera vijuga po stranicama knjige: tužni jesenji vrtovi, strme uličice pokrivene snegom i hrapave ostrvske stene nad kojima huji vetar mešaju se sa teškim orijentalnim miomirisima Kaira za vreme kralja Faruka, mirisima neprovetrenih učionica i mastila gimnazije u Travniku i oporim zadahom zatvora.

Iz knjige često proviruje i ateistička pozicija spisateljice:„Ja sam ateista koja žali što ne veruje. Lakše je suočiti se sa životom kao vernik:vera tiomekšavabitisanje kao srednjovekovne indulgencije (oprosti grehova) gde se plaćalo za oslobađanje od griže savesti.”

Prilikom nedavnog razgovora sa Klaudijom Magrisom (objavljenom u kulturnoj rubrici „Korijere dela sera” 08.11. 2008), srpska književnica naglasila je dajoj nije bilo teško da napiše ovu knjigu jer „to je istinit dokument, bez izmišljotina. Bilo je to pomalo kao neka vrsta samoanalize i katarze od svega onoga što smo preživeli ja, moj otac i moja zemlja”.

„Moj otacnije bio kriv”, dodaje spisateljica, on je postupao u dobroj nameri, čineći loše samo sebi i svojoj porodici...On nije nikada bio u Rusiji. Verovao je, pogrešno, u internacionalizam koji je imao potrebu za, barem na početku, jednom državom vodičem... „Najpre sam izgubila oca u trenutku u kojem mi je bio neophodan, i izgubila sam otadžbinu koju sam volela, kasnije. Odatle potiče moj neologizam „apolitudine”: odjednom osetiti poništeno sve proživljeno i imati samo uspomenu, da biste se podsetilina ono štosu drugi želeli da potpuno izbrišu.”

Roman se završava u melanholičnom tonu kojim dominira stanje duhaosobe koju apsurdni vrtlog rata i istorije lišava stvarnog identiteta. Kovanica „apolitudine” kaoda u sebi nosi sav teret gorke i očajničke usamljenosti apolida (solitudine na italijanskom znaci samoća, usamljenost) zbog gubitka snova, prijatelja, korena, sopstvene prošlosti i nemogućnosti da se pripadne geografski određenom mestu.

Ešref Badnjević je rehabilitovan24. januara 1990. „Prošlo je deset godina od njegove smrti i četrdeset od njegovog prvog hašenja. Zemlja za koju se borio danas više ne postoji”.

-------------------------------------------------

Krčkanje žaba

Primetivši da ova užasna priča predstavlja ne samo tragediju svetskog revolucionarnog pokreta, privremeni ili definitivni zalazak, nego i jugoslovensku tragediju, gotovo kao daleki preludijum raspada te zemlje, Magris je upitao spisateljicu da li oseća vezu između tih događaja, makar daleku i simboličnu, kao i kako je doživela i kako živi slom jugoslovenskog socijalizma i disoluciju Jugoslavije?

„Svaki put kad sam se vraćala, osećala sam se, kako kažu moje prijateljice, kao žaba bačena u vrelu vodu, začuđena i preneražena“,odgovorila je Dunja Badnjević. „One su, međutim, bile uronjene u hladnu vodu i, polako se zagrevajući, proključale su.Verujem da je nezaustavljivo propadanje socijalizma počelo 1956. kada su nesigurnost sovjetskog vrha i osrednjost vladajućih klasa kod narodnih demokratija sprečili neophodnu i korenitu promenu i kritiku političke teorije i prakse socijalizma i njegovo prilagođavanje novim vremenima. Da su ozbiljni i iskreni odgovori na brojna ’zašto’ dati ’56, možda se danas ne bismo nalazili u svetu u kojem ne zavidim mladosti mojih ćerki i mojih unuka“. 

Kraj romana nije neočekivan: završava se u melanholičnom tonu, obeležjuduhovnog stanja osobe koju apsurdni vrtlog rata i istorije lišava stvarnog identiteta.