Svetlo na dnu bezdana

Podsećajući se ovogodišnje prigodne svečanosti u Novom Sadu, kada mu je uručena nagrada „Sava Šumanović”, Raša Todosijević kaže da mu je tom prilikom prva pala na pamet njegova mala uloga oca Save Šumanovića u istoimenom filmu koji su pre mnogo godina napravili Tucko i Bucko po scenariju Branka Vučićevića.

–Savu Šumanovića je glumio Ljubivoje Tadić. Ja sam sedeo za stolom a moj sin Sava, odnosno Ljubivoje Tadić, u sivom odelu, stade da mi mizerno kukumavči u nameri da od mene iskamči nešto novaca. Moj tekst je tom prigodom bio mali, ali ja ću ga pamtiti dok sam živ. Glasio je: „Država se zategla, samo što ne pukne i ne raspadne, a moj sin jedinac luksuzni kunst tera”, seća se Raša Todosijević jedan od desetorice laureata Memorijala „Sava Šumanović” koji u Galeriji slika Save Šumanovića u Šidu, danas, povodom 14. memorijala, izlažu svoja dela kao svojevrstan dijalog sa stvaralaštvom i ličnošću Save Šumanovića.

Raša Todosijević će u Šidu postaviti crvenu zavesu iz dva dela a iz sredine će viriti tri čamca naslagana jedan na drugi. Na jednoj strani zavese će crnim teškim slovima pisati Sava a na drugoj Šuma.

„Mrđan Bajić, Balint Sombati, Milan Blanuša, Živko Grozdanić, Zdravko Mandić, Dušan Otašević, Mileta Prodanović, Miodrag B. Protić, Raša Todosijević i Dragomir Ugren su kao dobitnici ugledne Nagrade „Sava Šumanović” (od 1999) već ostvarili određenu korelaciju sa velikim prethodnikom. Savina ličnost, njegovo delo i doba – nude mogućnosti brojnih poređenja i konfrontacija, novo viđenje egzistencijalnih usuda umetnika zabrinutih sa sudbinu vlastite umetnosti, sveta i vremena u kome žive i deluju”, kaže Sava Stepanov, umetnički selektor šidske izložbe.

Životna i umetnička putanja Save Šumanovića (1896-1942), dramatična sve do samog kraja kada je streljan u Šidu, kretala se od Vinkovaca i Šida do Beograda, Zagreba i Pariza.

Istoričari kažu da je Šumanović imao tri heroja. Pre svega, Pusen i Sezan, o kojima je rado govorio, u vatrenim diskusijama branio.

Treći heroj, Vinsent Van Gog po kazivanju Dimitrija Bašičevića, pisca monografije o Šumanoviću, živeo je u njemu samom i spominjao ga je tek uzgred.

Savini heroji polazište su radova Balinta Sombatija koji predstavljaju tekstualne intervencije na reprodukcijama remek-dela velikih slikara.

„Poslednjih godina često primenjujem tekstualne intervencije na reprodukcijama a i na originalima poznatih ili manje poznatih autora. Konceptualističko shvatanje slike služi da se iznova revitalizuju konkretni radovi iz istorije umetnosti. Manji ciklus omaža posvećen Savi Šumanoviću uklapa se u tu vrstu razmišljanja. Pojmovi i imena su poremećeni, postavljeni u dijalog i na taj način dobijaju novu istorijsku konstrukciju otvarajući nove poglede na problematiku slikarstva uopšte”, kaže Balint Sombati .

Sava Šumanović pohađao je gimnaziju u Zemunu, a potom Akademiju umetnosti u Zagrebu. U Pariz je prvi put otišao 1920. godine. Upisao se na kurs kod Andre Lota, i drugovao sa Rastkom Petrovićem. Njihovo prijateljstvo sa prekidima, obeleženo je i dramatičnim i uzbudljivim pismima koje je Šumanović, već uveliko bolestan i ophrvan halucinacijama i idejama o proganjanju, slao Rastku. Ovaj deo Savinog života, tema je radova Milana Blanuše, slika i crteža koji na poleđeni platna prikazuju prijateljstvo slikara i pisca, uz tekstualne delove koji se odnose na Šumanovićeva razmišljanja o umetnosti.

Dimenzije Šumanovićevog opusa su mnogostruke i savremenim umetnicima će njihova svetlost, pikturalnost, slikarska materija dati podstrek za različite akcije.

Zdravko Mandić svoj omaž vezuje za sliku „Šidski sokak pod snegom”(1940), uvodeći figuru umetnika na fotografisanu sliku.

Mileta Prodanović naslovom fotografskog poliptiha „Nature morte péripherique” asocira na savremeno viđenje drevne teme– mrtve prirode.

„Forme na velikim fotografijama, izvrnute kupole, asociraju na činije, posude, a iznad njih je svetkovina boje u prirodnim oblicima – plodovi, cveće, lišće, sve ono što čini očekivani „inventar” jedne tradicionalne mrtve prirode. Asocijacija može biti još bliža: veličanstvene mrtve prirode Save Šumanovića iz 1924-25. godine postavljene su na površini osmougaonog stola, a neke od kupola na mojim fotografijama, snimljene u Jermeniji, takođe imaju osmougaonik kao osnovu. Bliže određenje u naslovu uvodi još jednu delikatnu odrednicu – periferiju. Psihološke krize Save Šumanovića produbljene su tom večitom tenzijom između centra (ma šta on bio) i periferije (ma kako je mi sagledavali)”, kaže Prodanović, naglašavajući da izvrnute kupole na fotografijama nagoveštavaju da kraj bezdana može biti svetlost.