Ko je nasamario bunt

Nema ništa „revolucionarno u tome da neko šutira čoveka na zemlji ili obožava MTV. Drugim rečima, trebalo bi prestati pripisivati pojmu supkulture neku vrednosnu priču, implicitno buntovničku ili oportunističku”.

Da li ovaj stav hrvatskog sociologa Benjamina Perasovića navodi na zaključak da je u današnjem dobu globalizacije i komercijalizacije supkultura mladih izgubila ekskluzivnost i subverzivnost?

„Naravno da i danas postoje fenomeni vezani za kulturu mladih – ali bi se oniteško mogli zvati supkulturama, jer ih ne odlikuje specifičan vrednosnisistem koji istovremeno uspostavlja i

drugačiji stil života. Grupe poput skinhedsa, obrazovaca, fudbalskih navijača... pa na drugu stranualterglobalista, trockista, anarhista, anarhosindikalista... više nisujednogeneracijske već međugeneracijske, zasnivaju se na vrednostima pa čaki stilovima ponašanja koji su razvijeni pre mnogo godina – tako da se teško može govoriti o supkulturama mladih koje obeležavaju ovo vreme”, kaže Milena Dragićević-Šešić, navodeći primere pokreta Naši u Rusiji i Obraz u Srbiji, koji imaju neke od karakteristika„supkulturnog”, ali istovremeno imaju i značajnu podršku dela bezbednosnih i policijskih struktura, tako da njihov„otpor” sistemu čak nije ni deklarativne prirode.

Milena Dragićević-Šešić kaže da su supkulture mladih šezdesetih i sedamdesetihgodina bile mnogo više levo orijentisane, u otporu establišmentu, malograđanskim konvencijama, roditeljskojkulturi, dok su današnje grupacije mladih više desno orijentisane, u otporu, jednim delom, na globalizam savremenog sveta (koji je po sebi desne orijentacije), tako da njihov „drugi” nije stvarno onaj koji ima moć – već je drugi često upravo marginalac, emigrant, Rom, dakle najčešćegrađanin druge vere i nacije.

U rejvu nema otpora

Sociolozi naglašavaju da se supkulturni stilovi prepoznaju po muzici, odevanju, slengu i ritualima. Beogradski Dom omladine i Studentski kulturni centar su institucije koje su pre svega koncertima podsticale profilisanje određenih supkulturnih pojava. Dragan Ambrozić, urednik muzičkog programa Doma omladine, stiče utisak da se u Srbiji muzici pridaje veća važnost kada je u pitanju lično samoodređenje, nego u mnogim drugim sredinama.

Koliko u današnjem globalizovanom svetu supkulture imaju prostora za autentičnost?

Na ovo pitanje Milena Dragićević-Šešić odgovoriće da su pop kultura, MTV i drugi mediji uspeli da iskoriste konzumerizam kao osnovu postojanja i razlikovanja, prepoznaju šta ima potencijal da postane trend, tako da supkultura ni ne uspe da se kao takva razvije, a već postaje „moda” i već nalazi svoj izraz u robi koja ćeoznačiti njen stil. To je intenzivnim ubrzanjem krenulo već od panka, pa nitehno supkulture, ni rejv, nisu ni uspeli da se definišu kao „otpor”, već suodmah postali mašine za zarađivanje novca u okviru „kreativnih industrija”.

„Činjenica je da industrija pokušava sve više kroz vešto brendiranje da uđe u sistem kodova i komunikaciju supkultura, pokušavajući da proda nešto kao „cool”. Međutim, te marketinške strategije se brzo izližu – mladi su već odrasli u novom, globalizovanom okruženju i prepoznaju lažne supkulturne kodove jednako brzo kao što smo mi nekada prepoznavali svako foliranje”, kaže Ambrozić.

Slavna Martinović, modna dizajnerka i kostimograf, kaže da je u sferi mode na delu neka vrsta brutalnog preuzimanja vizuelnog identiteta supkultura od strane pop muzike.

Opljačkana supkultura

„Primer su pevačice koje viđamo na MTV. Britni Spirs je na samom početku bila odevena u seksi school girl maniru po uzoru na supkulturni pravac harajaku devojčica. Sada je možemo videti u iscepanim mrežastim čarapama kako se njiše oko šipke, preuzimajući novi identitet devojke koja izlazi u neki andergraund klub u Los Anđelesu ili Njujorku. Vizuelni identitet pevačice Pink varira od dark i gotik, preko hip hop, do stila pevačice „Mulen ruža”. Njihov vizuelni identitet, međutim, nema nikakve veze sa muzikom koju one izvode. Publika kojoj se one obraćaju, mladi između 12 i 16 godina, preuzimaju taj stil dok pevaju slatke melodije bez ikakvog buntovnog sadržaja. Nesrećni pripadnici opljačkanih supkultura ostali su skoro nagi. Bunt je nasamaren – kaže Slavna Martinović, ističući da stil mladih ljudi na beogradskim ulicama ipak ima subverzivnu vrednost u okolnostima kada ih sa svih naslovnih strana i TV kanala vrebaju žene velikih poprsja i hirurški modifikovanih usana u diskutabilnim stajlinzima.

Pedesetih godina prošlog veka teoretičari su zastupali stav da supkulture mladih nastaju u nižim slojevima društva, da bi kasnije studentske pokrete i kulturološki otpor industrijskom društvu, koji se uobličio kao hipi-pokret, često smeštali u srednju klasu.

Koliko je danas vitalna teza o klasnoj determinisanosti neke potkulturne grupe mladih?

– Naravno da određene supkulture imaju jasne klasne odrednice naročitosupkulture fudbalskih navijača (iz nekadašnje, tranzicijom sasvimpovređene, radničke klase), ili supkulture poput Obraza (iz obespravljenesrednje klase), kaže Milena Dragićević-Šešić i dodaje:

„Teško ćete decu novih bogataša naći među supkulturama – imaju dovoljnonovca da studiraju po svetskim koledžima, da putuju na vikend u Srbijuavionom iz Engleske ili Švajcarske... Supkulture se razvijaju iz frustracija –a frustracije tranzicionihgubitnika su danas mnogo veće od frustracija mladih srednje klase šezdesetih(koja je tada u usponu), i koji se frustrirani banalnošću života svojihroditelja opsednutih vikendicama i belom tehnikom – opredeljuju za hipipokret.

Nezaposlena predgrađa, a u Srbiji i čitavi gradovi, jesu prostor nezadovoljstva koji se najlakše „leči” organizovanim nasiljem, pa otuda toliko supkulturnih pojava (ne supkultura u pravom smislu te reči), čiji je stil u stvari agresija, a izražajno sredstvo bezbol palica, nož ili pištolj...

Kada je reč o muzičkom opredeljenju Dragan Ambrozić kaže da odnedavno možemo ponovo govoriti o formiranju jedne nove srednje klase, koja se polako i nesigurno izdvaja iz mase bednih, a pitanje koje se u tom kontekstu postavlja je šta će biti muzika te klase. „Turbo folk sigurno ne, novi rokenrol samo donekle, kao i elektronska klupska muzika. Biće to najverovatnije jedan umiveni pop, dosta zasnovan na MTV R&B obrascima, neka vrsta ’nove zabavne muzike’, predviđa Ambrozić.

– Ne verujem da će supkultura mladih izumreti, samo će se formirati nove estetike i potkulture koje će crpeti vizuelno i idejno iz onih prethodnih, a onda se prilagođavati svom vremenu i društvu kome pripadaju. Neki ljudi su buntovnici, a neki nisu. Sve dok je buntovnika, kaže Slavna Martinović, ovi drugi će morati da trpe ili reaguju na njihov bunt i to će omogućiti beskrajno formiranje novih vizuelnih identiteta i integrisanje starih u glavni tok.

 ------------------------------------------------------------------

Sa mamom na istom koncertu

Milena Dragićević-Šešić: Problem je u tome što je bejbi bum generacija savladala tj. usvojila sve diskurse, i tako uspevala da stvori privid demokratskih platformi u kojima za mlade ima mesta (jer su i sami usvajali vokabular mladih, pa i danas, u šezdesetoj godini, nastupaju često sa tih pozicija). Time su se zamaglile stvarne razlike i mladima, čini mi se, iskomplikovalo stvaranje sopstvenih pozicija...

Kako bi to rekla moja deca – u tvoje vreme nije bilo šanse da se sretneš sa tvojom mamom na istom koncertu – danas, vi hoćete da ste u trendu, oblačite se i ponašate kao da vam je 20 godina.

Poenta tu i jeste, da sa malim izuzetkom muzičkih sadržaja, danas i mladi i stari učestvuju na isti način u kulturnom životu. Čita se ista bestseler literatura: „Dragulj Medine” je pisan za sve, čak je i „Hari Poter” pisan tako da može da ima „fanove” od dece do najstarijih... Čak je deo „starije” publike spremniji na eksperiment i inovaciju, jer ga to vezuje za mladost, za šezdesete u kojima je to bilo norma (naravno u tzv. „elitnom” kulturnom krugu). Tako da savremena klasična muzika, savremena vizuelna umetnost, „zahtevna” literatura, u suštini i nemaju publiku – do publiku profesionalaca, i to više starije no mlađe generacije.

--------------------------------------------------

Sudbina „ramons” majice

Slavna Martinović: Jedna cool „ramons” majica koja je do pre deset godina bila neka vrsta retro rariteta, koštala sigurno 30 evra i koju smo morali da naručimo od nekoga da nam donese sa londonskog Kamdena, sada se može kupiti u konfekcijskim radnjama za manje od deset evra bez ikakvog fetišističkog osećaja i uz saznanje da tu majicu poseduje još milion ljudi širom sveta od kojih četvrtina   verovatno ne zna pesmu „Petcemetery”.