Ljute i kisele bajke

Za delo Neobične scene sa Homerovog groba u Smirni – novi prilozi za Hansa Kristijana Andersena, naša sagovornica, poznata kompozitorka Ivana Stefanović upravo je dobila „Mokranjčevu nagradu“, najveće domaće priznanje u oblasti komponovanja. Delo je nastalo za vreme kompozitorkinog boravka u Ankari. Prvo naselje na mestu Smirne (današnji Izmir) u kome se odvija radnja Andersenove bajke, datira iz trećeg milenijuma pre Hrista.

Pre nego što ste komponovali, boravili ste u Damasku, na samom izvorištu hrišćanstva. Kako doživljaji sa takvih prostora oplemenjuju vašu umetnost? I u samom nagrađenom delu postoji interpolirani stav – „Izvršeno je“ – posuđen iz Jevanđelja po Jovanu, koji priči daje novu, hrišćansku dimenziju?

 Na prostoru koji zovemo Bliski istok rodile su se sve tri monoteističke religije, ne samo hrišćanska. To je ono što je fascinirajuće. Ali, Neobične scene sa Homerovog groba su u tom smislu van konteksta. U ovoj kompoziciji sam htela da sačuvam metaforu, ljudsku stranu likova, čistu lepotu priče. To mi je bilo najvažnije i zato je muzika tako „jednostavna“, ide za pričom i hotimice se ne udaljava iz ravni bajke. Samo, ja spadam u one koji o bajkama ne misle kao o slatkim kolačima, bajke, posebno Andersenove, su nekad ljute, nekad kisele, nekad opake i opore, a tek kakvi su likovi! Svih devet stavova kompozicije prate Andersenovu priču „Ruža na Homerovom grobu“, kao što rekoh oporu, tužnu, kritičnu i autokritičnu priču pisca koga, bez prekida, čitam od detinjstva.    

Ova kompozicija predstavlja spoj koncertantnog i kamernog mišljenja sa vašim iskustvima na području radiofonije. Da li se rado okrećete mešanju žanrova?

To što zovete mešanjem žanrova, korišćenjem radiofonijskog elementa u koncertantnom delu, to je za mene pitanje slobode. Ja nisam profesor, ja nisam član nijednog pokreta ili grupe i nema ničeg što me sputava da se muzikom i pisanjem bavim onoliko i onako kako mi to donosi najviše radosti.

Tačno je da do sada – a nisam rekla da se to neće promeniti! – nisam volela da pišem za standardne sastave, naročito ne za simfonijski orkestar. Ali koncertantnu formu volim, a solo instrument je veoma izazovan za kompozitora. Moja Četiri noćna zapisa su jedan takav koncert za violu, pa i Neobične scene možemo posmatrati kao koncert za flautu.

Moram reći još nešto, vezano za odnos kompozitora i izvođača. Oni pojedinci i ansambli koji su „pružali ruku“ kompozitorima doveli su do nastanka velikog broja dela, a od tih dela bar jedan deo je zaista značajan. Ovo ne važi samo za našu sredinu i za odnos izvođača i kompozitora ovde. Tako je svuda u svetu, bilo i ostalo. U ovom konkretnom povodu spomenuću samo Ljubišu Jovanovića koji je uvek „vukao“ kompozitore, ne samo mene, da pišemo za njegovu flautu. I on, srećom, nije usamljen. 

Nakon što je delo Ruža sa Homerovog groba napisano i izvedeno, saznali ste neke nove interesantne pojedinosti o putovanjima samog Andersena?

Ja sam ovu priču našla na Internetu misleći da je bajka koju do tada nisam poznavala. Tek kasnije sam shvatila da je ona deo Andersenovih putopisa (sada objavljeni u izdanju SKZ) koje je pisao tokom svog puta po zemljama Mediterana, Balkana, Bliskog istoka pa i Dunavom kroz Srbiju!

 Bezbroj puta ste posezali za literaturom kao inspiracijom. Puno ste se bavili muzikom za pozorište – recimo, Vaš Gudački kvartet Play Strindberg proizašao je iz muzike za komad Otac. I zaista, već početni taktovi Vašeg ostvarenja savršeno slikaju atmosferu drame o očinstvu. Čak ste napisali i knjigu Put u Damask, nagrađenu priznanjem Miloš Crnjanski. Mislite li da ste naklonost ka književnosti nasledili od oca Pavla?

Nasledila i od oca Pavla i od dede Svetislava. Obojica su bili pisci. Ali, nije samo nasleđe to koje odlučuje jer se od predaka može i ne naslediti ništa. Mislim da je više pitanje atmosfere, pitanje toga šta je u jednoj kući važno, kakav je ambijent, o čemu se govori, šta su prioriteti. To je ono u šta čovek biva uvučen u detinjstvu i potom teško ili nikako izlazi. Kao i pitanje poštenja, dobrog ili lošeg ukusa, poštovanja principa, vaspitanje.    

Prohujale završne decenije prošlog veka ostavile su mnoge ožiljke na svima nama. Pa ipak, iz naslova Vaših dela, poput onoga Drvo života, ipak izbija pozitivan, optimistički odnos prema stvarnosti?

Kad je već izgovorena reč optimizam moram da kažem sledeće: ja imam razna iskustva kroz koja sam prošla, bila sam dugo zaposlena, pa sam onda, devedesetih, bila nezaposlena, čak nepoželjna, pa sam probala hleb u statusu slobodnog umetnika, a onda sam donedavno bila i na visokom političkom mestu u državnoj upravi. Uz sve to stalno sam pisala muziku. Što je taj put bio tako isprekidan i neujednačen – sada to znam – bilo je zbog tvrdoglave nezavisnosti i slobode, zbog osećanja da će stvari ipak doći na svoje a iz toga su proistekle nada i optimizam. 

Tako je nastalo i „delo s nadom“ koje sam nazvala Drvo života. Važno je znati da je pisano 1997, kada je mesta za nadu i optimizam bilo malo, bar kad je reč o našem lokalnom, balkanskom svetu. Drvo života je slika neuništivog prirodnog procesa, ponovnog obnavljanja, rađanja iz sna ili smrti, opomena prirode da ništa, baš ništa na ovom svetu nije ni oduvek ni zauvek.

Oprobali ste se na mnogim područjima. Tvorac ste jedne opere za decu – Dugme lutalica. Razmišljate li o komponovanju još neke opere?

Muzički teatar mi je bliži. Uostalom, zar i Neobične scene nisu neka vrsta teatra s muzikom?  

Htela bih da ovde skrenem pažnju i na nešto drugo, a to je da naša muzika ima izvanredne kompozitore, pa i predstavnike operske forme i to među ženama kompozitorima. Ta činjenica, naravno, uopšte nije mnogo važna, još manje je presudna, ali jeste zanimljiva. Volela bih da pročitam neku analizu o tome kako i otkud toliko odličnih i odlučnih žena u našoj muzici.  

Svaka vlada kreira novu kulturnu politiku. Do nas stižu sveže vesti kako ova sadašnja ukida višedecenijsku tradiciju održavanja koncerata u sali Skupštine grada. Kakvo je Vaše mišljenje o tome? Da li ima dovoljno mesta za promociju domaćeg stvaralaštva – ovogodišnja Međunarodna tribina kompozitora odvijaće se u prostorijama Hapodne banke u Nemanjinoj ulici? Nije li ovo malo neobično?

Prostor Narodne banke je prosto idealan kada je u pitanju savremena muzika. To se pokazalo već na početku ove Tribine. Dakle, dobili smo još jednu „salu“ i to je sjajno!

Ali, druga, važnija stvar nije nimalo sjajna. Ne to što nova gradska vlast ne želi da se u prostoru Gradske skupštine održavaju koncerti, ne, mnogo je lošije što Beograd nema koncertnu dvoranu. Jer, ni Sava centar pa ni čuveni Kolarac, nisu namenski građeni, posebno im dvorane nisu savremene i samo namenjene za koncerte. Jedino pravo lepo mesto je sala Beogradske filharmonije, ali njen kapacitet je samo 250 mesta. Ponavljam, ono što bi gradska vlast trebalo da zna je činjenica da Beograd uopšte nema koncertnu dvoranu.

Vaša dela su nagrađivana i izvođena po svetu. Vi ste puno putovali, dolazeći u dodir sa raznim kulturama. Kako vidite ovdašnje kompozitore i izvođače u odnosu na one u drugim zemljama?

Pored nagrada koje nose imena Stevana Hristića i Vasilija Mokranjca, koja se dodeljuje najboljim studentima i magistrantima, nagrada Mokranjac je jedino priznanje koje može dobiti akademski obrazovan kompozitor u Srbiji danas. Možda samo to govori dovoljno da je savremenoj srpskoj muzici, muzičkoj umetnosti neophodna ozbiljna, strateška, pametna podrška društva. Jer, ovog trenutka baviti se muzikom kao umetnošću (a ne komercijalnom) ovde znači biti prilično „lud“. Ovde su se mnoge stvari pobrkale, pomešale su se estrada i stvaralaštvo, ukus i aplauzi, princip „sviđa–ne sviđa“ sa principom „kvalitetno–slabo“ i nije uvek jasno šta je istinska, dugoročna strateška podrška umetnosti, njenoj promociji, razvoju i budućnosti.

Kao i nagrada Mokranjac, i Tribina je jedina. Pored studentske internacionalne studentske manifestacije Koma, Tribina je jedno od mesta kroz koje se uliva podstrek kompozitorima i to se vidi već po velikom broju učesnika.

Šta trenutno komponujete? Je li opet reč polazište?

Bilo bi normalno da su Neobične scene sa Homerovog groba u Smirni, kao nagrađena kompozicija, izvedene u okviru Tribine. Ali, dogovorili smo se da to ne uradimo jer je koncepcija ovog festivala sasvim drugačija i njena osnovna ideja su minijature. Tako je nastala kratka kompozicija Ona,  koju sam nazvala „dramom“ bez obzira na njeno petominutno trajanje da bude izvedena na festivalu. Nastala je na nekoliko stihova iz Hasanaginice Ljube Simovića. I ne samo da je reč bila polazište u ovoj maloj kompoziciji, nego je uopšte nisam dirala, tj. reč je ostala reč. Reč se u toj kompoziciji uopšte ne peva već govori. Da, i dalje sam kod reči.

Ovo nije izbegavanje odgovora na Vaše pitanje. Samo, nikad ne govorim na šta se spremam ili šta radim. To je za mene nešto duboko lično, sklono mnogim preispitivanjima i skoro tajno.