Lavirint "prerađevina"

Kada jedan priznati, cenjeni umetnik, poput Dušana Otaševića, odluči da izlaže samo deo svog opusa, i to onaj deo koji se odnosi na crtež – onda to treba shvatiti kao svojevrstan respekt prema tom esencijalnom likovnom izrazu, koji, kad je o Otaševiću reč, nije zauzimao dominantno mesto u njegovom ukupnom likovnom govoru, niti je to bio crtež u klasičnom smislu reči. To ne znači nikako da mu je bio manje važan ili da je samo ostajao na nivou pripremne radnje. Crteži ovog autora su naprosto ređe prikazivani i sasvim sigurno manje poznati likovnoj javnosti. Bili su ili sastavni delovi ambijentalnih instalacija ili posve autonomni likovni radovi.

Majstor Otašević, odmeren, tih čovek, prefinjeni intelektualac, vešt u raznim zanatima, pogotovo u onom stolarskom, formirao se u jednom umetničkom kružoku njemu sličnih intelektualaca, izvanredno darovitih ljudi, danas poznatih filmskih režisera, pisaca, likovnih stvaralaca, pozorišnih ljudi, advertajzing magova. Nemoguće je ne setiti se, kada se evocira to vreme: Bore Ćosića, Dušana Makavejeva, Radomira Reljića, Danila Kiša, Slobodana Šijana, Branka Vučićevića, Radomira Damnjanovića Damnjana, pored ostalih. Sam je više puta Otašević potvrdio kako je to bila zapravo sretna koincidencija u njihovom životu. I verujemo da jeste.

Slikar Otašević odabrao je da bude „brendirani stolar“. Umeo je da stvara – prožet atmosferom koja je nastajala u razmeni različitih energija svakog pojedinca iz pomenutog kruga – duhovito, inventivno, nenametljivo, katkada provokativno, u svojoj čudesnoj umetničkoj radionici u Šolinoj ulici. Proizvodio je sopstvene umetničke rukotvorine: slike-objekte, poliptihe, instalacije, crteže na papiru, na ravnim površinama i crteže u prostoru – sve to zajedno, kao svojevrsnu verziju našeg pop-arta. Ako je i bilo uticaja sa strane, iz velikih likovnih centara (posebno američkog pop-arta početkom šezdesetih i nakon Vorholove izložbe u Beogradu 1966), onda možemo biti sretni što smo dobili tako maštovitog i rafiniranog komentatora naše društvene scene, kreatora novog znaka i drugačijih prevratničkih normi u našoj savremenoj likovnoj praksi.

Pop-artistička zaluđenost predmetom nije u Otaševićevom slučaju nametnuta tema potrošačkog društva, kakvo je delimično bilo naše u vreme socrealizma, već njegov izbor drugačijeg pristupa, pedantne obrade, tihog doterivanja, strpljivog preobražaja predmeta u likovni artefakt. Njega interesuje predmet izolovan od realnosti. Ideja pop-arta kod nas, inače možemo reći, nije samo faza u istoriji umetnosti. Ona je bila i način življenja u jednoj posebnoj varijanti, preobražaj života i sudbina u sferu vizuelnih elemenata, zapravo u sferu drugačijih plastičkih fenomena. Za pojavu i opstanak umetnosti uvek je nužno transcendiranje stvarnosti i uspostavljanje novog ontološkog poretka. Stoga, Otaševićeva likovna igra ima i te kakvu vrednost u onome što su neki istoričari umetnosti okarakterisali kao naš pop-modernizam. Otaševićev Ikar, na primer, ima patike na sebi i to likovno delo, pored ostalih, spaja večne teme iz duhovne prošlosti sa onima iz savremenosti (antički junak je predstavljen kao sportista na jedriličarskom mitingu). Dakle, umetnikovi prerađeni modeli (čuvene „prerađevine Otašević”) postaju svojevrsni semiotički znaci.

Svrstan najpre kao pripadnik nove figuracije u srpskoj umetnosti početkom šezdesetih, potom nove predmetnosti, iz razloga što prekida sa štafelajskim slikanjem i klasičnim slikarskim postupkom i pravi slike-objekte, Otašević je jedan od retkih stvaralaca koje je prihvatala likovna kritika iz sasvim suprotstavljenih tabora, inače poslovično netolerantnih na našoj likovnoj sceni. Njegovim „prerađevinama” nisu odoleli ni najokoreliji tradicionalisti, njima su bili oduševljeni modernisti i naročito postmodernisti, a on se igrao, pravio dekonstrukciju mitova, simulirao istorijsko otkriće i ideološki diskurs, ukrštao stvarnost i fikciju, ironično naslovljavao svoja dela, posezao za citatima i korespondirao na poseban način sa starim majstorima, postavljajući važna i uvek aktuelna pitanja o ikonama savremenog doba i života, o potrošačkom i provincijalnom mentalitetu, o kičerskim sklonostima, o ideološkim zabludama, o mestu umetnika i značaju umetnosti u ovim našim vremenima.

Kad je o Dušanovim crtežima reč, istaknimo da je retko radio klasične skice za svoje slike-objekte, iako je pravio razne pripremne radnje koje se mogu smatrati predlošcima. Više je voleo da osmišljava konceptualne celine u kojima su svi njegovi crteži samosvojna likovna dela. Crteži ovog autora, zapravo, vode poreklo ili bar upućuju prvu asocijaciju na ono što je krojački šnit – popularna i široko upotrebljavana forma za modeliranje, sečenje i krojenje. Stoga su radovi iz jednog perioda rezultat povezivanja atributa predmeta i njegove upotrebe, na primer njegovi Alati. Prisećamo se rada Rez, u kome Otašević produžava liniju od površine ka prostoru, kao drugom bitnom elementu plastičnosti, kada zapravo integriše linearan crtež iz dvodimenzionalnog u trodimenzionalni prostor, što su svakako njegove nove potrebe za raskidanjem konvencionalnih estetičkih ograničenja. Zasebnu celinu čini serija prostornih crteža napravljenih od žice na temu Direrovih poznatih crteža. Citatnost i pastiš su inače bili tipični za postmodernističke manire i namerne obmane umetnika poput Otaševića. Sledi serija koju svakako karakteriše crtački postupak Svaki dan linija, gde su vidljive intervencije na serigrafijama sa likovima i temama iz antičke Grčke. Veliki crteži na kartonu iz ciklusa o Arijadni (iz 1999) gde koncima, žicom, trakama, vunom, ali opet pop-artističkim govorom i postmodernističkim citatom (u pitanju je Vermer i njegova „vezilja“ u delu Singer Arijadna) predstavljaju jednu izuzetnu konceptualnu celinu. Ovi radovi: slike-objekti, crteži u prostoru, kalemovi i klupka, lavirint sačinjen svojevremeno trakama na podu galerije, kao svojevrstan prostorni crtež – uzdigli su celu ambijentalnu instalaciju na nivo fine metafore o lavirintu u kome se večito i sami nalazimo. Umetnik je potpuno intuitivno naslutio i anticipirao trenutak u kome smo svi bili više nego izgubljeni, izgubljeni u mraku i carstvu ovovremenih minotaura. Arijadnina nit je trebalo da pokaže put ka izbavljenju, koga ni do danas ne nađosmo!

Crtežima Dušan Otašević ilustruje knjige, oprema pozorišne scenografije, crta za filmove svojih prijatelja, upotpunjuje svoje osmišljene ambijentalne instalacije, šalje svoje najlepše likovne poruke. To što je crtežu dao dodatnu ulogu i novu dimenziju, ako ne novu definiciju, čini ceo Otaševićev opus još značajnijim.

Kritičko čitanje Otaševićevog opusa nalaže zaključak da je ostajao stilski dosledan sebi, kao originalna, autohtona pojava u našoj umetnosti, a tematski se svakako prilagođavao duhu vremena. Stvarao je sve vreme jedan paralelni svet, znatno lepši tj. slikovitiji – kako bi rekao Bora Ćosić. Ne bih spasavala svakodnevnost – moj je odgovor Duškovom citiranom prijatelju – ni od najluđih Otaševićevih artističkih poriva. Poseban je. Drugačiji od ostalih njemu stilski srodnih likovnih stvaralaca. Odvaja nas njegov rad i svako njegovo delo od besmisla svakodnevice, od gluposti i pogubne trivijalnosti. Zar se može više tražiti i očekivati od umetnosti?

Umetničko čitanje nas nijednog trenutka ne ostavlja ravnodušnim ili neispunjenim. Naprotiv, Otaševićeva nekonvencionalnost, duhovitost, revolt protiv onemoćale potrošačke kulture, provincijalne svesti, blaga a tako kristalno jasna ironija, njegovo umeće, dosetljivost, ideja, uvek podvuku da je reč o jednom izuzetnom umetniku, glavnom meštru brendirane radionice Otašević, koju s ponosom smatram jednim od svojih imaginarnih utočišta.