Svet nezaposlenih

U poslednje dve nedelje nekoliko hiljada ljudi ostalo je bez posla. Ekonomisti kažu da je to samo početak. Javnosti se saopštava da se strah od otkaza širi Srbijom; da je, uz strah od bolesti, u samom vrhu podužeg spiska životnih briga. Od države se traži da reaguje, ali i oni koji to zahtevaju ne znaju tačno šta očekuju. Biti nezaposlen nije samo položaj u ekonomskom lancu koji trenutno lišava nezaposlenog mogućnosti da radi i zaradi, ne ugrožavajući pri tom ostale dimenzije života. Naprotiv, nezaposlenost je najvažnije egzistencijalno određenje nezaposlenih. Prvo strada osećaj vlastite vrednosti. Radno mesto je jedan od najvažnijih terena za afirmaciju pojedinca. Uspešno završen radni zadatak, unapređenje, zadovoljstvo zbog preskočene stepenice u profesionalnom usavršavanju – sve su to fenomeni radne svakodnevice u kojoj pojedinac izgrađuje sliku o sebi. Nije mnogo vremena potrebno da nezaposleni počne da sumnja u sebe, u svoje sposobnosti, u obrazovanje koje je stekao, konačno u vrednost vlastitog života. Tada strada porodica. Nezaposleni ne može materijalno da brine o članovima porodice, o deci. Nemaština progriza i najotporniji oklop koji je na raspolaganju pojedincu u odbrani od neprijateljskog okruženja, oklop porodične solidarnosti. Rasprskavanje dubokog poniženja i frustracija nezaposlenog događa se, najpre, u porodičnim okvirima. Bez osećaja lične vrednosti, bez porodične podrške i, još gore, pod teretom porodičnih sukoba, nezaposleni je ubrzo (samo)suspendovan iz uobičajenog društvenog saobraćaja.

Glavni deo međuljudske komunikacije, bez koje nema normalnog života, odvija se upravo na radnom mestu. Prosečan radni dan nosi sa sobom sitne događaje od kojih je satkan svakodnevni život, zgode i nezgode koje se kasnije prepričavaju. Uskraćen za tu vezu sa socijalnim ambijentom, nezaposleni je isključen iz tokova informacija, osujećen u želji za stvaranjem novih kontakata… Njemu je, zapravo, amputiran još jedan deo normalnog života. Horizont u kojem nezaposleni može osmisliti svoj život sužen je do tačke u kojoj teskoba postaje glavno obeležje svakodnevice.

Na koji način se sudbina pojedinca reflektuje na sudbinu društva? Ono što najviše strada jeste ono zahvaljujući čemu sistem još uvek funkcioniše. Reč je o neekonomskim vezama između ljudi. Vezivna socijalna tkiva – porodični, prijateljski, komšijski odnosi – tradicionalne veze zasnovane na osećaju solidarnosti, sve ono što čini život smislenim i izdrživim, upravo te veze su prve na udaru kuge nezaposlenosti. Borba za goli opstanak ne dozvoljava sentimentalnost, briga za sebe sprečava brigu za drugog. Sebičnost postaje model ponašanja dok solidarnost postaje luksuz. Paradoks je u tome što država sa ovolikim brojem nezaposlenih, s praksom neobuzdanog kapitalizma i širećim socijaldarvinističkim svetonazorima, uopšte ne bi mogla funkcionisati da zjapeće napukline u socijalno-ekonomskom poretku i iz njega proisteklim odnosima ne popunjavaju pomoć i zajmovi od onih koji čine „zlatni padobran” svakog nezaposlenog. Problem je što se ova živa supstanca brzo troši, a država još uvek ne pokazuje da razume moguće posledice socijalnog bankrota koji će nastati konačnim rastakanjem navedenih veza. Da razume država bi znala da je svaka preventivna mera jeftinija od saniranja posledica. Od lečenja nezaposlenih, obolelih usled beznađa, od zbrinjavanja dece iz propalih brakova, od borbe protiv kriminala nastalog iz klice siromaštva, od sveukupnog truljenja zajednice.

Nema sumnje da je najbolji savet svakom nezaposlenom da sam potraži posao, jer ga država neće zaposliti. Ali država ne sme biti slepa na činjenicu da se njen interes i interes kapitala u ovoj stvari bitno razlikuju. Ona ne može oprati ruke tvrdeći da je njen cilj da obezbedi okvir za uspešnu ekonomiju, jer armija nezaposlenih je najbolja garancija poslodavcu da zaposleni neće tražiti ni povišicu, ni slobodan vikend, ni plaćene prekovremene sate niti bilo šta drugo. Ta ista armija državi ne garantuje baš ništa.

profesor filozofije,Sombor