Spasavanje Detroita

U svetskom sedištu „Forda”, staklenoj dvanaestospratnici ispred koje su se vijorile zastave 31 zemlje u kojoj ova korporacija ima proizvodne kapacitete, domaćin mi je bio Piter Olsen, menadžer „Odeljenja za globalne vesti”. Povod za moju posetu Detroitu bio je oporavak „velike trojke” američke auto-industrije, u kojoj su još i „Dženeral motors” (DžM) i „Krajsler”.

Bilo je to u martu 1995, kada se po svemu činilo da su, uvođenjem novih tehnologija, smanjivanjem dimenzija i povećanjem ekonomičnosti, američki proizvođači uspeli da pariraju japanskoj konkurenciji i izađu iz krize u kojoj su bili tokom osamdesetih. „Jeste, ugledali smo se na Japance, ali to nije bila operacija jednostavnog kopiranja”, iskreno je na moje pitanje odgovorio Piter Olsen, koji mi je potom predočio nove globalne planove ,,Forda” sa jasnom porukom da je kriza prevaziđena – i da se neće ponoviti.

Ove profesionalne uspomene iz svog kompjutera sam izvukao zbog aktuelnog povoda: Detroit, tokom 20. veka središte američke ekonomije, ovih dana je opet u vestima zbog toga što su „DžM”, „Ford” i „Krajsler” na ivici bankrota. Njihovi menadžeri su od države zatražili 50 milijardi dolara hitne pomoći.

Za razliku od pređašnjih kriza, ova se zbiva u dosad najnepovoljnijim okolnostima: slom na Volstritu, drastični pad tražnje za automobilima i velike debate o tome u kojoj meri država može i sme da se meša u ono što je posao slobodnog tržišta.

Država je, istina, otvorila svoju kasu i pare poreskih obveznika potrošila da bi spasila neke velike banke, ali opravdanje za to je što od njihovih usluga zavisi celokupna ekonomija. To, međutim, nije slučaj sa tri domaća proizvođača automobila.

Njihova situacija jeste izuzetno teška. Prodaja je, u odnosu na prošlu godinu, u oktobru opala čak za 45 odsto. Ali problemi „velike trojke” nisu od juče: od 2004. oni su proknjižili gubitke od ukupno 73 milijarde dolara. Najveći među njima, „DžM”, u septembru je otpustio 123.000 radnika, ali mu to nije pomoglo: on sada troši po dve milijarde dolara iz rezervi mesečno, pa će svoje račune potpuno isprazniti već početkom 2009.

Aktuelna recesija dakle samo je mnogo jasnije osvetlila ono što je bilo manje ili više vidljivo godinama: da su američki proizvođači automobila u dubokoj, strukturnoj, krizi. Za nju postoji mnogo objašnjenja, ali suština je u tri elementa: u visokim troškovima radne snage, u neblagovremenim i neadekvatnim inovacijama i u pogrešnoj proizvodnoj strategiji.

Radnici zaposleni kod „velike trojke” imaju u proseku između 10 i 20 dolara veću satnicu od Amerikanaca koji rade kod japanskih proizvođača. Moćni automobilski sindikat se, pored toga, izborio i za darežljive penzione i zdravstvene doprinose u radnim ugovorima, što je sve podiglo trošak u odnosu na onaj kod konkurencije. Dok su Japanci na tržište stalno izbacivali tehnološki sve savršenije i po potrošnji ekonomičnije automobile „trojka” se isuviše dugo koncentrisala na velika, skupa i po potrošnji neekonomična „sportsko utilitarna vozila” (SUV), to jest džipove.

Džipovi su bili najprofitabilniji, ali idila sa njima nije mogla da traje večno. Iz mode su počeli da izlaze zbog sve skuplje nafte, a menadžment je na ove promene reagovao sporo i najčešće pogrešno.

Zbog svega toga, većinsko uverenje je da, bez obzira na to da li će država priskočiti u pomoć ili ne, Detroit ne može da preživi u sadašnjoj formi. Ovoga puta, njegov problem nije privremena nelikvidnost nego završna agonija jednog industrijskog dinosaurusa. U pozadini je gorka činjenica da „velika trojka” nikad više neće biti globalno konkurenta.

Svi su, istina, svesni da bi njen konačan pad bio veliki udarac za američku ekonomiju i njeno industrijsko samopouzdanje. Socijalni udarac bio bi takođe veliki – procena je da bi samo u prvoj godini bilo ukinuto oko tri miliona radnih mesta. Pad Detroita bio bi, ukratko, repriza onoga što je, pre jedne generacije, doživela američka industrija čelika.

Americi dakle predstoji bolno suočavanje sa činjenicom da je, u okolnostima uznapredovale globalizacije, proizvodnja automobila neminovno isplativija u zemljama gde je radna snaga jeftinija. Američkim radnicima zato preostaje da se okrenu poslovima koji traže veću specijalizaciju i veće znanje.

Ali kao i svaka tranzicija, i ova će biti bolna. Dilema je zato da li „najveću žabu” progutati odmah – bol će biti kraći, ali intenzivniji.

Alternativa je da država odreši kesu i time propast odloži za neko „zgodnije vreme”. Ne zvuči li ovo kao nešto već viđeno, u „Detroitu Srbije”, Kragujevcu? I „DžM”, naime, na platnom spisku ima oko 8.000 radnika koji ne dolaze na posao, u uzaludnom očekivanju da stvari krenu nabolje.